Pandemija virusa korona istakla je u prvi plan neke važne bioetičke probleme. Pitanje kojim su se svakako bavili i laici i značajni naučni delatnici jeste pitanje nastanka ovog virusa. Da li je pandemija posledica u laboratoriji dizajniranog virusa radi izazivanja biološkog rata ili je to naprosto rezultat evolucije mikrorganizama u prebogatoj biomasi? To pitanje veoma je značajno, ali bojim se da na njega nećemo uskoro dobiti opšteprihvaćen odgovor. O njemu relevantne naučne zajednice nemaju zajednički stav. Stoga važno je da se osvrnemo na druge činjenice, gledišta i nedoumice vezane za pandemiju.
Neke države su primenjivale (bar u prvih nekoliko nedelja pandemije) strategiju sticanja kolektivnog imuniteta stanovništva na virus. Nakon nekoliko nedelja shvatile su da taj pristup nosi katastrofalne posledice – veliki broj obolelih kojima je potrebno bolničko lečenje i veliki broj umrlih. Mnoge države primenjivale su ograničavanje društvenih kontakata, odnosno svodile su ih na najmanju meru radi suzbijanja širenja zaraze. Borba protiv pandemije, pored ostalog, pokreće pitanje granica slobode pojedinca.
Da li pojedinac pod takvim okolnostima treba da se ponaša u skladu sa shvatanjem slobode Džona Stjuarta Mila, za koga granica slobode pojedinca jeste sloboda drugih ljudi, ili svako ima pravo da čini ono što hoće bez obzira na posledice? To je značajno pitanje, naročito ako imamo u vidu da smo, s obzirom na veliki potencijal brzog i lakog širenja nimalo bezazlenog virusa, svojim ponašanjem i odnosom prema društvenoj zajednici u kojoj živimo odgovorni ne samo za svoj život već i za živote drugih.
Nijedan medicinski sistem nije imao i nema kapacitet da se izbori sa izuzetno velikim brojem obolelih (setimo se starijeg sveštenika u Italiji koji se odrekao lečenja respiratorom da bi njime moglo da se leči obolelo dete).
Pored bioetičkih, odnos prema pandemiji pokreće brojna socijalna, ekonomska. psihološka, politička i pravna pitanja. Pandemija može dovesti do osećanja teskobe, frustracije, beznađa, nemoći i tome slično, kao i do suočavanja sa ekonomskom neizvesnošću, što čini navedena osećanja još prisutnijim i snažnijim.
Takođe, u okolnostima opšte opasnosti po javno zdravlje nameće se pitanje redefinisanja perspektive i položaja čoveka u svetu. Kako dovesti u ravnotežu javni interes i individualna prava i slobode? Kako u vanrednim okolnostima, koje zahtevaju izvesne restriktivne mere, očuvati dostojanstvo ljudi i bitna obeležja demokratskog poretka, nasuprot utvrđivanju poretka sa bitnim obeležjima autokratije?
U uslovima pandemije to su veoma značajna pitanja. Značajno pitanje u ovim okolnostima jeste način upravljanja pandemijom. Krizni štab je institucija koja bi trebalo da predlaže mere suzbijanja epidemije. U tom smislu, informacije i iskazi od javnog značaja, koje od njegovih članova proističu, treba da budu jasne, nikako protivrečne, a odluke koje ova institucija donosi trebalo bi da uvažavaju zdravstvene, a ne pojedinačne interese i razloge.
Ovo govorim svestan da se čitav svet, naročito u prvom pandemijskom talasu, suočio s nepoznanicom. Međutim, setimo se rečenice austrijskog mislioca Ludviga Vitgenštajna: „Ono o čemu se može govoriti treba govoriti jasno. O čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati“.
Zbunjujući iskazi i poluinformacije opasniji su od ogoljene dezinformacije. Uz to, mediji ne doprinose u dovoljnoj meri edukaciji stanovništva u vezi sa vakcinacijom. O bezbednosti i efikasnosti vakcina protiv virusa korona govore nadležne međunarodne i domaće institucije.
Međutim, premda verujem da u civilizacijskom smislu ne postoji bezbolniji način podsticanja kolektivnog imunskog odgovora, ubeđen sam da je neophodna kvalitetnija i intenzivnija edukacija građana, naročito onih, koji u vezi sa ovim pitanjem, skeptični ili imaju ambivalentan odnos. U tom smislu, značajna je uloga i odgovornost medija, naročito onih sa nacionalnom frekvencijom.
Verujem da je to neophodno ukoliko želimo da dosegnemo, nadam se, zajednički cilj, kraj ove jezive pandemije.
Dejan Pejović, profesor filozofije u XII Beogradskoj gimnaziji