Ovaj autorski teskt poslat je 2. februara 2021. (dakle, pre 16 meseci!) u dve redakcije medija koji slove kao “nezavisni”. Glavni i odgovorni urednik prvog medija mi je rekao da će tekst objaviti, ali se do današnjeg dana to nije dogodilo, dok je glavni i odgovorni urednik drugog medija odlagao objavljivanje “za sledeći dan/broj”, a što se takođe nikada nije dogodilo.
Tema teksta je iz temelja dovodila u pitanje spoljnu politiku koju vodi A. Vučić, koju je pre njega vodio i Tadić, a koje se mogu smatrati ili istovetnima ili veoma sličnima. Čitanjem teksta čitalac može zaključiti da li su se moje prognoze iz teksta ostvarile i da li bi Srbija sada bila u nezavidnoj situaciji u kojoj se nalazi da je išla putem koji sam bio slobodan da predložim početkom 2021. godine.
Ponovnim ulaskom SAD u “region” otvara se i tema članstva Srbije u NATO paktu.
Kriminal u vrhu vladajuće strukture, ali i izmišljene afere i tabloidske fantazije su iz javnosti potisnule mnoga ključna državna pitanja. Članstvo Srbije u NATO alijansi je jedno od paradigmatičnih pitanja koje je uklonjeno čak i sa margina javnog diskursa.
Odličan uvid u neprimerenu (ili nepostojeću) spoljnu politiku Srbije, barem onu koja nije u sferi kriminala, pruža stav vladajuće strukture u Srbiji prema NATO savezu. Srbija je u potpunom okružeju članica NATO, a pritom je bez izlaza na more. Od zemalja koje se graniče sa Srbijom, jedino Bosna i Hercegovina nije zvanično u NATO alijansi, ali ovaj vojni savez veoma je prisutan u toj zemlji.
Članice NATO alijanse imaju ugovornu obavezu da vojno pomognu bilo koju svoju članicu koja zarati s nekom državom koja nije članica NATO (zvanično: “bude napadnuta” od države koja nije članica NATO). Prema tome, vojni sukob Srbije sa bilo kojom zemljom u njenom okruženju za nju bi značio rat sa NATO paktom.
U oružanom sukobu s NATO paktom 1999. godine, Srbija je znamo kako prošla. Ona je, zapravo, postigla nešto što mi nije poznato da se ikada dogodilo u bilo kom ratu: neprijatelju nije nanet nijedan jedini gubitak u “živoj sili” (nije ubijen, čak ni ranjen, nijedan vojnik NATO pakta). Prema tome, u takve sukobe se ne ulazi, već je takve vojne sile/alijanse, u slučaju čak i minimalno inteligentne spoljne politike, poželjno imati za saveznike.
Sve u svemu, opaska o “vojnoj neutralnosti” Srbije, osim što zdravom razumu deluje čudnovato, predstavlja još jednu dimnu zavesu vladajuće strukture koja bi trebalo da ućutka svakog ko hoće ozbiljno da se pozabavi spoljnom politikom Srbije. Ta politika ne može a da ne bude prozapadna. Ako ne bude deo zapadnog sveta (EU, ali i NATO), Srbija je osuđena na velike probleme, probleme koji se čak tiču same njene egzistencije.
Nezamislivo je da može uspešno funkcionisati jedna mala zemlja koja je u potpunom okruženju najmoćnijeg vojnog saveza na svetu, a da je u konfliktu ili lošim odnosima s tim savezom ili njegovim članicama. Srbija sebi ne sme da dozvoli nikakav sukob ni sa jednom zemljom u svom okruženju, od Hrvatske, pa do Crne Gore. Svaka eskalacija takvog sukoba otvara pitanje ko će biti na strani Srbije, a ko na strani zemlje sa kojom je Srbija u sukobu.
Odgovor na to pitanje je očigledan. Na strani potencijalnog neprijatelja Srbije biće daleko najmoćniji vojni savez na svetu, kojim je, ponavljam, Srbija potpuno okružena.
Na strani Srbije neće biti niko, osim što će neke je zemlje samo na verbalnom nivou licemerno podržavati.
Vojnu podršku Srbija neće dobiti od bilo koga. Rusija i Kina nemaju nikakvog pristupa Srbiji. Ruska ili kineska vojska ili civilni prevoznici vojne opreme, morali bi, radi dostavljanja vojne pomoći Srbiji, da prolaze kroz zemlje koje bi, kao članice NATO pakta, bile u ratu sa Srbijom. Ukratko, ni kopnenim, ni vazdušnim, ni morskim putem Srbiji na bi mogla biti dostavljena bilo kakva vojna pomoć.
Osim toga, pogledajmo malo i mapu sveta. Da li na njoj vidimo da je Kina geografski blizu Srbije? Pogledajmo Rusiju na toj mapi. Između Rusije i Srbije nalaze se Ukrajina (praktično članica NATOčq), Moldavija i Rumunija (članica NATOčq). Ne mora čovek da bude veliki vojni strateg pa da samo na osnovu navedenih činjenica i pogleda na mapu utvrdi da niko Srbiju ne bi podržao, jer bi svi znali da bi takva podrška bila nemoguća, a i kada bi je neko i pokušao pružiti, bila bi osuđena na propast.
Zamislimo sada situaciju da je Srbija članica NATO saveza. Šta bi se dešavalo u tom slučaju u Bosni i Hercegovini, da uzmem jedan iz mnoštva razloga osetljiv primer? SAD bi verovatno istrajale na svojoj dosadašnjoj politici prema toj zemlji, a svakako je ne bi drastično menjale na štetu Srbije, kao svog novog strateškog saveznika, onako kako bi je menjale da joj nije saveznik. Osim toga, pridruživanje Srbije odbrambenoj politici koju su prihvatile sve zemlje u njenom okruženju, a to je članstvo u NATO savezu, bilo bi veoma ozbiljan podsticaj miru. U tom smislu, članstvo Srbije u NATO savezu bio bi deo mirovne politike koju bi Srbija mogla da vodi u Bosni, na Kosovu i čitavom svom geografskom okruženju.
Nesporna je činjenica da značajan deo građana Srbije ima averziju prema NATO-u. Ovaj tekst ne ulazi u opravdanost te averzije i u razumevanje (ne)opravdanosti osećanja nepravde. Moj argument je pragmatičan i svodi se na pitanje šta je interes Srbije, okolnih zemalja i šta je u interesu mira. A NATO je nesporan interes i Srbije, i njenog susedstva, i mira u regionu. Međunardni odnosi nisu emotivne veze. Odnos prema NATO-u takođe ne bi trebalo da bude emotivan, već pragmatičan. To važi i za doživljaj članstva u tom savezu kod građana Srbije.
Teško je razumljivo da gotovo niko u javnosti Srbije nije u stanju da konstatuje da Srbija nema drugog izbora nego da bude okrenuta ne samo ka EU, ili “Zapadu”, već i ka NATO paktu. Vojna neutralnost je zato siguran, efikasan i relativno brz put ka kompromitaciji strateške pozicije Srbije, ali i ka novim regionalnim krizama.
Važno je pitanje kada će tema vojne neutralnosti dobiti kritičnu pažnju javnosti Srbije. Za sada je vojna neutralnost puka floskula koju značajan deo te javnosti nekritički prihvata. To nekritičko prihvatanje otvara brojne rizike za bezbednost Srbije, za njenu stabilnost, za regionalnu stabilnost, a postoji opasnost da se pomenuta floskula koja zdravom razumu deluje više kao šala nego kao bilo kakva ozbiljna strategija, čak i potpuno ukoreni u javnom diskursu kao politički i sociološki aksiom.
Iz tog razloga bi pitanje strateške orijentacije Srbije trebalo otvoriti u javnosti što pre i to na veoma ozbiljan, argumentovan i neostrašćen način. Tada bi javnosti počelo da postaje jasnije da je “vojna neutralnost” daleko od bilo kakve koherentne i održive strategije, i da je ne bi trebalo tretirati kao nešto ozbiljno, već kao nešto krajnje neobično. Zapravo, vojna neutralnost je odbijanje Srbije da politički i socio-psihološki odraste. Ona je dimna zavesa koja sprečava racionalni diskurs o spoljnoj politici Srbije u sferi odbrane.
Osim toga, otvaranje jednog ozbiljnog strateškog pitanja spoljne politike imalo bi potencijal da istisne iz medija, barem iz iole ozbiljnih medija, konfabuliranja o “atentatu na Vučića i njegovu porodicu”, kao i druge besmislene teme kojima je trenutno zasićen javni diskurs u Srbiji. A već ni to ne bi bio zanemariv učinak.
Prof. dr Vojin Rakić, redovni professor
Predsednik Novog 6. oktobra
(2. februar 2021.)