Ne vraćajući se previše daleko u prošlost, započinjem ovu priču prvim izborima posle Drugog svetskog rata. Godina 1945, pred građanima je bio izbor dve opcije, jedna kutija Narodnog fronta s Titom kao nosiocem liste, i druga, tzv. ,,ćorava kutija”. Razlog: tadašnja Udružena opozicija odbila je da izađe na nameštene izbore.
Narednih četrdeset pet godina provedenih u društveno-političkom eksperimentu pod nazivom socijalizam rezultirali su jednim oblikom posredne demokratije zvane delegatski sistem, gde su preko Socijalističkog saveza radnog naroda birani delegati koji su glasali na izborima.
Prvi višestranački izbori
Prvi višestranački izbori u Srbiji 1990. godine održani su po novom ustavu i izbornom zakonu i Srbija je, barem na papiru, postala parlamentarna demokratija. Bilo je više nego očigledno da tadašnji državni vrh nije bio rukovođen idejom parlamentarne demokratije, već namerom da se formalno prilagodi političkim promenama nastalih padom Berlinskog zida. I uspeo je.
Dobivši legitimitet izlaskom većine tadašnjih opozicionih stranaka na izbore, Milošević i njegov SPS obezbedili su sebi desetogodišnju vladavinu, bacivši u sunovrat našu zemiju i ceo region. Posledice njegove politike nisu zalečene ni do današnjih dana, ostavivši duboke traume, nemerljivu ekonomsku štetu i teške ljudske gubitke i patnje.
Peti oktobar
Moglo se očekivati da će pobeda opozicije na izborima 2000. godine, kao i odbrana te pobede od strane građana na protestu 5. oktobra, doneti korenite političke i društvene promene i učvrstiti parlamentarnu demokratiju ne samo formalno već kao ideju i princip. No, to se nažalost nije desilo.
Uzroci zbog kojih sloboda osvojena 5. oktobra nije naučila da peva (kao što smo mi pevali o njoj), nalaze se u više međusobno povezanih razloga i njihovo sadejstvo u budućem vremenu klatno istorije je zaustavilo ili čak vratilo unazad.
Kao prvo, 5. oktobar nije bio revolucija već državni udar u kome je vlast dobijena na izborima preuzeta uz pomoć dela vojno-policijskih i bezbednosnih struktura koje su do tada bile lojalne vladajućem režimu.
Prelazni period od šest meseci u kome je DOS delio vlast sa SPS-om, omogućio je dubinsku blokadu sprovođenja odluka nove vlasti, prebacivanje dosijea DB-a na nepoznatu adresu, kao i sprečavanje donošenja Zakona o lustraciji, a u krajnjem ishodu i ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Uvođenje vanrednog stanja, veliki početni uspeh policijske akcije ,,Sabija” i donošenje Zakona o lustraciji na predlog Građanskog saveza (koji nije primenjen u praksi i čije je važenje isteklo 2013) ipak nije uspelo da preokrene istorijski hod, i ideja građanskog protesta 5. oktobra zamenjena je praksom navodne političke stabilnosti.
Ko s đavolima…
Promoteri takvog političkog kursa nakon parlamentarnih izbora 2003. i predsedničkih 2004. godine bili su lider DSS-a i novi lider DS-a koji će postati i predsednik države. Oni su stavili tačku na pokušaj vraćanja idejama građanskog protesta iz njima znanih razloga, a koji se daju naslutiti. Kako bi obezbedili parlamentarnu većinu naspram Šešeijevog SRS-a, ulaze u ,,pakt sa đavolom” i promovišu političku saradnju s ,,reformisanim” SPS-om.
I kako to u životu biva, po onoj narodnoj ,,ko s đavolima tikve sadi, tikve mu se o glavu obijaju”, istorijski dogovor sa SPS-om (kako ga je nazvao Boris Tadić) pretvorio se u istorijsku prevaru, u kojoj su stvoreni preduslovi za ponovno vraćanje Srbije u čvrstu apslolutističku vlast jednog čoveka.
O tome kako je nastao SNS, ko je i kako u tome učestvovao i pomogao mu da dobije parlamentarne izbore 2012. godine drugom prilikom. No, treba reći da se do njihovog statusa parlamentarne grupe u skupštini sa izborima 2008. godine, došlo nezakonito, kršenjem Zakona o izboru narodnih poslanika po kome je mandate trebalo vratiti SRS-u.
Uglavnom, pobedom SNS-a na parlamentarnim i predsedničkim izborima, ideja parlamentarizma i demokratije vraća se na sam početak. Kao da nam nije bilo dovoljno iskustvo izbora 1945. i 1990. godine, nego kao u priči o psu koji ne zna šta će pa se vrti u krug i grize svoj rep, mi se stalno vraćamo na početnu tačku.
Kroz svoju već devetogodišnju vladavinu, SNS i njen neprikosoveni lider i vođa pokazali su da je mimikrija, laž i potpuno penetriranje u sve institucije, skoro u potpunosti ih urušavajući, jedini način opstanka vlasti koja je odnarođena, korumpirana i nespremna da jednog dana dođe pred sud naroda.
Načinom na koji su sprovedeni i održani parlamentarni izbori 2020. godine, kao i njihovim rezultatima, potpuno se udaljavamo od proklamovanih ciljeva koje lažno baštini trenutna vlast. Ulazak u Evropsku uniju, vladavina prava, sloboda medija, borba protiv korupcije itd, sve se to čini kao fatamorgana, imajući u vidu zloćudnu praksu političke bezobzirnosti koju vlast primenjuje.
Narodna skupština Srbije, koja je po Ustavu najviši organ vlasti u državi, pretvorena je u ponižavajuću i sramotnu karikaturu. Antička anegdota o Kaligulinom konju, koga je car postavio za senatora ne bi li time ponizio rimski Senat, oživljava u ovom vremenu.
Istini za volju, potpisinik ovih redova bi radije gledao rasnog pastuva kako se propinje i njišti u klupama parlamenta, nego aktuelni skup opskurnih likova sa kloakom na mestu usta.
Ovaj članak objavljen je u Slobodnoj misli još 18.01.2021. godine. Ime autora bilo je poznato redakciji. Zbog aktuelnosti teme i želje autora da tekst sada objavi pod punim imenom, postavljamo ga ponovo na sajt Slobodne misli.
Srđan Popovac, pravnik