Konačno, sa sigurnošću možemo ustvrditi da će predsednik SAD-a, Donald Tramp,, iako nevoljno, napustiti Belu kuću 20. januara. Kako se njegove četiri godine na funkciji bliže kraju, nije prerano postaviti pitanje kako će njegov mandat biti ocenjivan.
Istorija će suditi da je Tramp bio važan američki predsednik po tome što je iza sebe ostavio veoma promenjene i Sjedinjene Države i svet. Takođem ostatće zapamćen kao jedan od najgorih, ako ne i najgori predsednik.
Istina, Tramp je postigao neke korisne stvari. Na domaćem planu, sprovodio je politiku koja je po svoj prilici doprinela snažnom ekonomskom oporavku (snižavanje korporativnih poreza, smanjivanje preterano opterećujuće regulative). U spoljnoj politici, zaslužuje priznanje za promenu politike prema sve represivnijoj, moćnijoj i odlučnijoj Kini u jednom kritičkijem smeru. Takođe je bio u pravu kada je snabdeo Ukrajinu odbrambenim oružjem, s obzirom na to da je deo te zemlje pod ruskom okupacijom.
Pregovori s Meksikom i Kanadom o novom trgovinskom sporazumu i potom uspešno ubeđivanje Kongresa da ga odobri važno je postignuće, iako je poboljšanje Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) bilo skromno, a bitni delovi novog dogovora preuzeti su iz teksta daleko većeg Transpacifičkog partnerstva (Trans-Pacific Partnership) koje je Tramp nerazumno odbacio. Sjedinjene Države takođe su igrale važnu ulogu u procesu normalizacije odnosa između Izraela i nekoliko njegovih arapskih suseda, bez obzira na neuspeh u napretku oko palestinskog pitanja.
No, ta i druga postignuća bačena su u zasenak Trampovim pogrešnim potezima. Posebno se ističu tri neuspeha. Prvi je šteta koju je naneo američkoj demokratiji. Događaji od 6. januara 2021. kada je rulja Trampovih pristalica opkolila i okupirala Kapitol bili su vrhunac predsednikovih napora da demonizuje medije, prekrši ustaljene norme ponašanja, promoviše laži, dovede u pitanje autoritet sudova i odbaci rezultate predsedničkih izbora koji su prošli svaki zamisliv test legitimnosti.
Trampovo podsticanje i huškanje na nezakonite aktivnosti i nasilje bila je poslednja kap u čaši. Da bude jasno, ne leži sva krivica na Trampu, pošto niko nije prisiljavao toliko mnogo zvaničnika koji su dolazili iz Republikanske sranke da slede njegovo vođstvo u pokušaju da potkopa legitimnost pobede izabranog predsednika Džoa Bajdena. Oni koji su pomogli Trampu svojom političkom i finansijskom podrškom dele odgovornost za njegov kontinuirani napad na ograničenja koja su od kritičnog značaja za svaki demokratski sistem. Međutim, ono što odlikuje ovaj incident američkog populizma od ranijih epizoda jeste to što je on bio osmišljen u Ovalnoj sobi, a ne negde drugde.
Druga odlučujuća tema jeste Kovid-19. Izbijanje zaraze koronavirusa i potonje širenje jesu bili neuspesi Kine, ali Trampov nekompetentan i neodgovarajući odgovor objašnjava zašto će 400.000 Amerikanaca umreti od bolesti do časa kad napusti funkciju predsednika. Manjkav američki odgovor takođe je uzrokovao gubitak miliona radnih mesta i poslova (nekih za stalno), milione studenata koji kasne u obrazovanju, ali i gubitak poštovanja za Ameriku kod vlada i naroda širom sveta.
Mnogo je toga Trampova administracija trebalo da uradi i mnogo je toga morala da uradi u borbi s koronavirusom. Iako zaslužuje poštovanje zbog ubrzavanja razvitka vakcine, to postignuće delimično je umanjeno neuspehom da organizuje njenu efikasnu distribuciju. Administracija takođe nije imala doslednu poruku kada je reč o potrebi nošenja maski, niti je obezbedila odgovarajuću zaštitnu opremu za medicinske radnike. Takođe, nije obezbedila saveznu podršku za razvoj delotvornih testova.
Poređenje s relativno uspešnim odgovorima Tajvana, Australije, Novog Zelanda, Nemačke Vijetnama i Kine naglašava to da izbijanje epidemije nije moralo voditi pandemiji, a zasigurno ne u onom obimu kakvu su iskusile Sjedinjene Države. Ironično, Tramp se očito plašio da će davanje prednosti borbi protiv Kovida-19 oslabiti ekonomiju i osuditi na propast njegove šanse za reizbor; međutim, upravo je njegov neuspeh da se suoči s tim izazovom verovatno doveo do gubitka izbora.
Treći Trampov neuspeh koji će definisati njegovo nasleđe bila je spoljna politika koja je potkopala američku poziciju u svetu. Dellimično, takav rezultat ponešto je posledica ranije pomenutih razloga, njegovog napada na demokratiju i neuspeha da se efikasno bori protiv Kovida-19.
No, Trampova spoljna politika bila je neuspešna i zahvaljujući samoj sebi. Severna Koreja uvećala je nuklearni arsenal i izgradila više raketa i boljig raketa uprkos Trampovoj ličnoj diplomatiji s Kim Džong Unom. Iran je smanjio vreme koje mu je potrebno za razvitak nuklearnog oružja nakon odluke Trampove administracije o jednostranom povlačenju iz sporazuma iz 2015. (Joint Comprehensive Plan of Action). Venecuelanska diktatura je ukopanija, a Rusija, Sirija i Iran povećali su uticaj širom Bliskog istoka pošto je Amerika povukla snage i uskratila podršku lokalnim partnerima.
Govoreći uopštenije, američko povlačenje iz međunarodnih sporazuma i institucija postalo je obeležje Trampove spoljne politike, kao i njegova kritika američkih evropskih i azijskih saveznika, bliskost kontakata s autoritarnim vođama i potcenjivanje ugrožavanja ljudskih prava. Sveukupan rezultat bilo je uanjivanje američkog uticaja na svetskoj sceni.
Tramp je nasledio skup odnosa, savezništava i institucija koji su, ma koliko bili nesavršeni, tokom 75 godina stvarali kontekst u kojem je izbegnut sukob velikih sila, demokratija je bila proširena, a bogatstvo i životni standard uvećani. Usvajajući mešavinu nacionalizma „Amerika na prvom mestu“, unilateralizma i izolacionizma, Tramp je učinio sve što je mogao da poremeti te odnose i aranžmane, bez nuđenja ičeg boljeg umesto toga.
Biće teško, ako ne i nemoguće, popraviti tu štetu u skorije vreme. Tramp više neće biti predsednik, ali će ostati uticajan u Republikanskoj stranci i u zemlji. Svet je već bio u narastajućem rasulu, a američki je uticaj već bio u opadanju; Tramp je dramatično ubrzao oba trenda. Reč je o tome da on ostavlja zemlju i svet u mnogo gorem stanju nego što ih je dobio. To je njegovo bolno/mučno nasleđe.
Ričard Nejtan Has (Richard Nathan Haass, 1951) američki je diplomata. Bio je direktor Oseka za planiranje politike u Stejt departmentu za vreme Kolina Pauela i njegov bliski savetnik. Sada je predsednik Saveta za međunarodne odnose. Takođe, bio je specijalni izaslanik za Severnu Irsku. Prevedena je njegova knjiga Svet u neredu: američka spoljna politika i kriza starog poretka (2017).