Ivan Ivanji: Vučićev zaokret je već počeo

Kolumne i analize

Kad je Rusija počela agresiju na Ukrajinu, pitao sam se kako bi Josip Broz Tito proslavio ovogodišnji Dan pobede da je još živ. A kad su do nas u Srbiji stigle prve slike iz napadnutih ukrajinskih gradova, uporedio sam ih sa situacijom ovde, nakon NATO bombardovanja 1999. godine.

Neke su stvari uporedive: ljudi umiru, borbeni avioni i projektili uništavaju bolnice i televizijske stanice, mostove i rafinerije. Ali me na kraju ono što se događa u Ukrajini ipak podseća na uništene nemačke gradove 1945. U to vreme sam bio u Halberštatu, Magdeburgu, Hamburgu, Frankfurtu, popeo sam se na toranj kelnske katedrale i slikao užas u gradu.

I beg miliona Ukrajinaca takođe me podseća na izbeglice i prognane na kraju Drugog svetskog rata. Naravno, zamolio bih vas da ne zaboravite Siriju, gde već jedanaest godina vladaju uslovi kakvi u Ukrajini vladaju jedanaest sedmica. A isto tako ne zaboravimo ljude koji odande beže i utapaju se u Sredozemnom moru umesto da nađu utočište u sigurnoj Evropi. I milione i milione dece koja su rođena samo da bi patila nekoliko meseci, te da bi onda umrla od gladi…

U odnosu na njih, nas u Srbiji brine samo koliko će poskupeti mleko i suncokretovo ulje. I možemo li sledeće zime da grejemo kuće i stanove. Srbija dobija gas iz Rusije – trenutno po sniženoj ceni koja jedva iznosi petinu tržišne – ali ugovor ističe krajem maja. Ponovo će se pregovarati sa Gazpromom. Ovom koncernu pripada i većina jedine rafinerije nafte u Srbiji, kao i razne hemijske fabrike.

Stara potreba za podrškom

Prijateljski odnosi Srbije i Rusije – odnosno potreba Srbije za vezama s Rusijom – postoje stolećima. To po sebi ne bi predstavljalo problem da režim predsednika Aleksandra Vučića celu deceniju nije gajio kult ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je rezultirao time da većina građana Srbije postanu obožavaoci moćnika u Moskvi, a njegov napad na Ukrajinu smatraju opravdanim.

Vučić se poslednjih godina sastao s Putinom 19 puta. Ali novac dolazi i dolazio je sa Zapada, posebno iz Evropske unije. Vučić je dosad uspevao da sedi na dve stolice. Sada Srbija mora da se preorijentiše – i taj proces je već započet.

Vučićev zaokret

Mediji lojalni Vučiću počeli su naime već da pripremaju zaokret u spoljnoj politici predsednika: nakon što je Putin uporedio deklaracije o nezavisnosti „narodnih republika“ Luganska i Donjecka s priznanjem Kosova od strane zapadnih država, ruski predjednik je optužen da ovim poređenjem podržava odvajanje „kolevke srpstva“ od matice.

Pretpostavljam da će se Srbija pridružiti sankcijama Rusiji. Međutim, nakon godina proruske propagande, sankcije i zaokret u spoljnoj politici se srpskom stanovništvu moraju prodati kao plod velikog pritiska izvan i kao nešto što se čini teška srca, jer je Putin izdao Srbe.

Ako se Srbija pridruži sankcijama Rusiji, Rusi to neće ni osetiti, ali srpskim voćarima recimo ostaje ovogodišnja berba koja se inače izvozila ka istoku.

Pritisak oko kosovskog pitanja

Ali ni ponašanje Zapada prema Srbiji, a pre svega EU, neće se promeniti u pravcu koji odgovara Vučiću. Predsednik Srbije je to naslutio tokom posete Berlinu, gde je kosovski premijer Aljbin Kurti primljen uz iste počasti kao i on. Jasna poruka: u očima Nemačke, Kosovo i Srbija su ravnopravne države.

I kao da to nije bilo dovoljno, Kurti i Vučić bili su prisiljeni na neformalnu večeru s izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom. Sedeli su za lepo postavljenim okruglim stolom i gledali u kamere. Ovaj sastanak nije urodio nikakvim plodom. Izaslanici Beograda i Prištine trebalo bi da nastave pregovore u Briselu 13. maja. No ovaj berlinski gest će ostati u sećanju obojici političara.

Otklon od separatizma bosanskih Srba

Kancelar Olaf Šolc je u Berlinu zahteve za Kosovo i Srbiju upakovao u lepe reči: s jedne strane, obe države bi trebalo da pošalju istu poruku Rusiji kad je u pitanju Ukrajina. Uz to, međutim, šef nemačke vlade očekuje da se Srbija jasno ogradi od separatizma bosanskih Srba pod Miloradom Dodikom, kao i da se pridržava vladavine prava i slobode medija u samoj Srbiji.

Ali pre svega, Beograd bi trebalo da formalno prizna Kosovo i više ne sprečava prijem najmlađe evropske države u UN i druge međunarodne organizacije.

Time bi Evropa bila barem za mali korak bliže dovršetku mirnog ujedinjenja – mali, ali važan signal u istorijskom trenutku kada, 77 godina nakon završetka Drugog svetskog rata, na starom kontinentu ponovno besni rat.

A šta bi učinio Tito u ovoj situaciji, na ovogodišnji Dan pobede? Siguran sam da bi osudio rusku invaziju na Ukrajinu, kao što je to učinio sa sovjetskom invazijom na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. godine. I uveo bi sankcije režimu u Moskvi.

Pročitajte više

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Društvo i nauka