Naime, prema zvaničnim podacima Kancelarije za javne nabavke, u prvih šest meseci prošle godine, prema starom zakonu, zaključen je primenom te normative 124.281 ugovor a izuzeci koje je taj zakon dozvoljavao omogućili su još 285.219 nabavki.
U narednom polugodištu, kada je novi zakon stupio na snagu, javni pozivi otvoreni su u 10.741 slučaju a iz primene je izuzeto 495.719 nabavki.
U Topličkom centru za demokratiju kažu da je to katastrofalan trend koji ukazuje na nameru zakonodavca da obesmisli procedure, protera konkurenciju iz državnih poslova i javne nabavke u potpunosti pretvore u zonu direktnog dogovora funkcionera i njihovih biznis partnera.
„To se uklapa u opšti trend ponašanja vlasti u Srbiji koja voli da ad hok odlučuje o trošenju novca, da što manje precizira u budžetima za šta će se on upotrebiti, a vrlo retko pravi bilo kakvu studiju da li uopšte na nešto i treba trošiti. Uz to, sve je vrlo netransparentno i jako se teško dobija podatak po kojoj je ceni nešto nabavljeno. Poznato je da smo dosta visoko kotirani po stepenu korupcije, koja se najvećim delom obavlja tako što se direktno pogodi viša cena za neku robu, usluge ili radove, a „višak“ se posle podeli“ kaže ekonomista Milan Kovačević i dodaje da je kroz javne nabavke najlakše „prosuti“ novac poreskih obveznika.
Po rečima Dragana Dobrašinovića iz Koalicije za nadzor javnih finansija, dve ključne stvari omogućile su da novi zakon smanji broj postupaka na koje se primenjuju odredbe Zakona o javnim nabavkama.
„Prvo je što su povećali broj slučajeva na koje se zakon ne primenjuje. Mi smo i pre stupanja na snagu novih odredbi upozoravali da će takav pristup primenu zakona da pretvori u izuzetak, a izuzetke od primene zakona u pravilo. To se pokazalo kao tačno. Drugi razlog je to što je povećan prag ispod koga nije obavezna primena zakona. On sada iznosi tri miliona dinara za radove i milion za robu i usluge. Apsurd je to što vrednost prosečne nabavke u Srbiji iznosi nešto malo iznad tri miliona, pa je u startu bilo jasno da će veliki broj ostati ispod te rampe, odnosno da će država direktno da vrši nabavke u većem obimu. U strukturi tih pola miliona ugovora sklopljenih bez primene zakona, oko 420.000 je upravo iz tog razloga, vrednost je ispod finansijskog praga“, kaže Dobrašinović i ukazuje da tako visoka rampa i veliki broj izuzetaka, omogućava da se bez ikakvog logičnog razloga, usim ako se ne računa eventualno dogovorena provizija, na primer ugovori o kreditima ili osiguranju sklapaju direktnom pogodbom iako bi u tim slučajevima konkurencija bila dobrodošla.
Dodatni problem je što sistem nadzora nikada nije uspostavljen, a državni revizori samo notiraju zloupotrebe, eventualno uz prekršajnu prijavu. Novi zakon to neće izmeniti, jer je propisana prekršajna odgovornost čak i kada državni organ ne sprovede javnu nabavku a bio je obavezan.
„Ceo sistem je postavljen tako da se sve odvija bez problema za one koji se nalaze u koruptivnom lancu. S jedne strane je taj zakon, s druge još gora praksa, s treće nadzor koga nema, a četvrto je neujednačena praksa Komisije za zaštitu prava ponuđača, što obeshrabruje učesnike na tenderima da uopšte podnesu zahtev za zaštitu prava. Dešava se da u istom činjeničnom okviru imate dve potpuno različite odluke, što ukazuje na pravnu nesigurnost i odvraća ponuđače da uopšte i učestvuju na tenderima i izlažu se visokim troškovima za takse, izradu dokumentacije. Zato ozbiljni privrednici beže iz poslova sa državom“, ističe Dobrašinović.