Ovde bih želeo da razmotrim jedan problem u vezi s etikom vakcinacije koji se čini vrlo važan: da li pravo da se bira neka posebna vakcina treba biti dato onima koji su spremni da plate za to?
Vakcine su, inače, odličan primer za tehnologiju poboljšanja: novi, prethodno nepostojeći kvalitet imuniteta na određenu bolest može se steći pomoću vakcinacije.
Pravna regulativa u vezi s vakcinisanjem razlikuje se u velikoj meri od zemlje do zemlje. Ona može biti zakonski obavezna i ta se mogućnost javlja tamo gde vakcine treba da ispune dve funkcije: smanjenje verovatnoće da pojedinac oboli od bolesti i, ako je određeni procenat stanovništva imun, ona takođe donosi imunitet krda što garantuje da će verovatnoća oboljevanja među nevakcinisanim delom stanovništva biti znatno umanjena.
Otud, sasvim je moguće načiniti vakcinaciju zakonski obaveznom, zato što se time može umanjiti šteta u ostatku populacije. Prevencija štetete takođe je uverljiv razlog u liberalnim društvima da se uvedu zakonske obaveze.
Međutim, takve obaveze mogu se nametnuti samo ako je procedura bezbedna i pouzdana i ako ne povlači rizik za osobu koja treba da tu obavezu ispoštuje, tj. bude vakcinisana. To je obično slučaj s odavno prisutnim vakcinama protiv malih boginja ili zauški.
U sadašnjoj situaciji s Kovidom-19 problem je drugačiji, s obzirom da su razvijene brojne vakcine i da su registrovane u neverovatno kratkom roku. Otud, postoje izvesne nedoumice u vezi s bezbednošću različitih vakcina. To je glavni razlog da se vakcinacija protiv Kovida-19 ne proglasi obaveznom, pošto se ne može potpuno garantovati bezbednost vakcina.
Vakcine jesu prošle testiranje pre odobrenja i izgleda da jesu pouzdane i bezbedne u meri da se mogu ponuditi stanovništvu, ali ne dovoljno da bi se proglasile za zakonski obaveznima.
I tu se pojavljuje prvi izazov koji bi se mogao opisati kao liberalni paternalizam. Različite aviokompanije i zemlje već su najavile prednosti za one koji su se vakcinisali. Na primer, moguća je situacija u kojoj će neko moći da rezerviše karte za avion i da putuje u neku zemlju samo ako je vakcinisan i ako je činjenica da je vakcinisan potvrđena. Na taj način obavezna vakcinacija se uvodi na mala vrata pomoću ohrabrivanja, takvog da se dodatno pojačava pritisak na nevakcinisani deo populacije. Prema tome, postavlja se pitanje na koji način učiniti dostupnim različite tipove vakcina.
Pandemija Kovida-19 globalna je opasnost koja pogađa svetsku populaciju, a vakcinacija je strategija koja najviše obećava u borbi protiv nje. Da bi se garantovalo da individualna ekonomska situacija ne prestavlja izazov za uspešnu borbu protiv pandemije odobrene vakcine treba da budu dostupne ljudima besplatno.
Vlade treba da plate za vakcinaciju i treba da se garantuje da će i ekonomski slabije zemlje imati mogućnost da svojim građanima ponude vakcinisanje. Sve dok postoji značajan broj slučaja Kovida-19 u nekoj zemlji postoji i mogućnost da mutirani virus pokrene novi talas pandemije. Zato je potrebno globalno rešenje.
S obzirom da smo u situaciji da se obavezna vakcinacija uvodi na mala vrata, goruće postaje pitanje šta računati kao dovoljno pouzdanu vakcinu.
Pravo na izbor vakcine treba dati ako bi troškovi dobijanja tog prava bili upotrebljeni za uvećanje sveopšte dostupnosti vakcina protiv Kovida-19. Procesi političkih odluka treba da budu vođeni istim ciljem smanjivanja štete koja se nanosi populaciji bez značajnog uvećanja štete koja bi se nanosila pojedincima.
Na kraju, mada ne na poslednjem mestu, treba naglasiti da ima i mnogo drugih hitnih moralnih problema u ovoj pandemijskoj krizi.
Proces političkog odlučivanja treba da bude vođen s ciljem smanjenja štete koja se čini populaciji bez zbnatnog uvećanja štete učinjene pojedincima. Dajući ljudima pravo da biraju neku vakcinu na odgovarajući se način uzimaju u ozbir i njihove sklonosti, a i globalni pristup vakcinama može biti znatno uvećan što bi nadalje povećalo verovatnoću pronalaženja načina za borbu protiv pandemije.
Štefan Lorenc Sogner (Stefan Lorenz Sorgner) profesor je na Univerizitetu Džon Kebot, SAD