Ekonomija i istina nakon Trampa

Protivnici bivšeg predsednika SAD-a, Donalda Trampa nazivaju ga lažovom. No, Tramp je mnogo gori nego običan lažov. Mnogi političari lažu ne bi li sakrili neugodne istine. Duge nizove laži koje „bodu oči“ Tramp može nafilovati istinama koje nijedan drugi predsenik nikad ne bi priznao, od odbacivanja dominantnog gledišta o globalizaciji kao nesumnjivo korisnom procesu do priznanja da je pokušao da uskrati finansiranje pošti SAD-a ne bi li otežao demokratama da glasaju.

Ako je suditi po njihovom očitom olakšanju, naučnici imaju dobar razlog što slave Trampov odlazak, jer sada mogu predstavljati epidemološke podatke bez straha od odmazde.

No, da bismo procenili možemo li očekivati obnovu istine pod predsednikom Džoom Bajdenom moramo se na prvom mestu prisetiti kako su naša društva razaznavala istinu.

Liberali vole analogije s tržištem. Kao i gedžeti, različita mišljenja i stavovi plutaju na velikoj pijaci ideja, gde bivaju procenjivana u decentralizovanom procesu koji uključuje potrošače i proizvođače gledišta i vesti. U takmičenju, istiniti stavovi pobeđuju lažne.

Nažalost, sama pijaca ideja jeste jedna laž. Za razliku od gedžeta ili jagoda, korisnost ideja ne može se procenjivati na individualnom nivou. Istina darvinizma, Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti ili Kejnzovog uvida da monetarna politika prestaje da bude funkcionalna kada kamate padnu na nula procenata, nije nešto što Mika ili Laza mogu utvrditi na osnovi vlastitog iskustva.

Zato se oslanjamo na vrhunske, nedemokratske institucije da testiraju teorije u naše ime. Nasuprot tržišnoj analogiji, one operišu kao savez s centralnim planirananjem, organizujući hijerarhijski i bezinteresni proces procenjivanja. Svaki naučnik ima motiv da vidi da je njegova voljena teorija preživela taj proces i, barem u prirodnim naukama, strogi protokoli obezbeđuju da empirijski nepotvrđene teorije budu odbačene. Vrhunski impersonalni naučni proces oslobodio je naše pretke od neznanja i, zajedno sa komodifikacijom, srušio feudalizam, majku svih hijerarhijskih sistema.

Tramp je opasniji od običnog lažova zato što je pronašao način da iskoristi ekonomski parnjak nauke. Iza svake vladine politke koja nas dotiče vreba neka ekonomska hipoteza čiji je autoritet potkrepljen anonimnim procesom recenziranja za koji golo oko može misliti da je naučni proces. Ekonomija čak dodeljuje vlastitu Nobelovu nagradu. No, ništa nije ni nalik onom važnom što je od Trampa napravilo velikog, mada slučajnog saveznika.

Razmotrite tri stuba svake popularne teorije zavere. Sledbenike ona snabdeva opijajućim osećajem da poseduju vrhunsku spoznaju. Ona ih opunomoćava da razotkriju sebične razloge stručnjaka za širenje neistina. Na kraju, svrstava ih uz stvar koja je veća od njih samih, protiv neprijatelja koji neće prezati ni od čega da bi sprečio sijanje istine.

Da ne zaboravimo, reč je o istim stubovima na kojima je počivala naučna revolucija. Ono što nauku razlikuje jeste proces provere. Teoretičari zavera ne plaše se empirijskih potvrda, pošto ih objašnjenjem mogu odbaciti ili uključiti u samu teoriju. Nasuprot tome, empirijsko svedočanstvo pomaže nauci da odbaci neistinu, dugujući indiferentnosti prirode prema našim teorijama o njoj. Vreme će biti kakvo hoće da bude, bez obzira na prognoze meteorologa, tako da kada su njihova predviđanja pogrešna, sam model mora biti takav.

No, da li vas čudi kako to dva laureata Nobelove nagrade za ekonomiju, ponekad i iz iste godine, mogu se međusobno smatrati za šarlatane? To se nikad ne može desiti među laureatima za fiziku ili biolgiju. Razlog zašto se to događa među ekonomistima jeste taj što tržišta i društva nisu ni nalik na vreme.

Za razliku od meteorologije, ako uvaženi finansijski analitičar predvidi velik pad na berzi, taj će se pad i dogoditi, sve i ako je analitičar bio pijan kada je iznosio predviđanje. Nalik teoretičarima zavere i teolozima, ekonomisti različitih škola, kejnzijanci, monetaristi i marksisti, na primer, mogu objasniti svako moguće zapažanje unutar svoje vlastite paradigme. Nalik religijama, u kojima dominantno verovanje rezultira iiz borbi za prevlast između grupa koje kriju svoje interese iza različitih dogmi.

U tome se nalazi Trampova šansa. Decenijama pre njegovog izbora bezbrojni obespravljeni ljudi slušali su ekonomske stručnjake koji su im govorili kako su ekonomske politike koje im uništavaju život preživele naučni proces provere. To je bila monstruozna laž koja je Tramu omogućila da njihov očaj pretvori u oružje protiv „establišmenta“ i takođe protiv naučnog etosa koji je izgubio na sjaju zbog povezanosti s ekonomijom.

Hvala bogu, Tramp je prošlost. No, gledište na ekonomiju koje je Trampu podarilo političko uporište ostaje ukorenjeno i njegov je uticaj čak i veći pod predsednikom Bajdenom. Nova administracija vrvi od istih onih stručnjaka koji su promovisali lažna proročanstva koja su osnažila eksploatatorski, iracionalni društveni i ekonomski poredak nejednakosti koji je rodio trampizam.

Razmotrite samo njihov pronalazak mističnog pojma „prirodne“ nezaposlenosti kao objašnjenje za neuspeh njihove teorije da smanjivanje realne vrednosti nadnica povećava zaposlenost.

Ili, prisetite se kako su, kada je deregulacija koju su oni promovisali dovela do ekonomske krize, okrivili preterano mešanje države u biznis s hipotekama, dok su vršili pritisak na vlade da spašavaju njihove deregulisane finansijere.

Normalnost se vratila u Belu kuću. Bajden će pokušati da ne laže, bivajući ekonomičan s istinom tamo gde bude morao. No, takođe, on nikad neće otkriti ključne istine kao što su one koje je Tramp povremeno propuštao, pa su se pokazivale. Istina će zato ostati pod opsadom od stručnjaka koji služe u novoj administraciji i pod opsadom trampizma, pokreta kojem su babica bile toksične politike koje su podržavale lažne ekonomske istine tih eksperata.

Janis Varufakis