Pitanje statusa nauke u medijima ili obračun sa neistomišljenikom?

S privatizacijom i tabloidizacijom i elektronskih i pisanih medija, te kratke vesti prognane su u potpunosti, a umetnička kritika prvo je postala privilegija socijalno povlašćenih ljudi upitne kompetencije, da bi tokom godina i ona bila prognana u potpunosti.

Tek poneka vest senzacionalističkog naslova tipa „Srbin na krovu sveta“, pojavila bi se u Politici iz koje bi potom drugi mediji prenosili vest kao što je bio slučaj profesora Vojina Rakića koji se nalazi u društvu nekolicine ključnih bioetičara i etičara današnjice u svetu. Malo ko, uključujući i stručnu javnost sklon je da uvaži i podrži izuzetnost bilo koga iz sveta nauke, a o novinarima da ne govorimo.

Valjda zbog sitnodušja male sredine, malo je trebalo da Rakić slično Aliji Đerzelezu bude bačen sa konja u tabloidno blato, prvi put kada se usprotivio režimu Aleksandra Vučića. Malo je trebalo da po poznatom modelu krene provlačenje kroz tabloide privatnih „detalja“ Rakića, kao i pretnji, te da zbog toga u njegovu odbranu stane preko 70 naučnika iz celog sveta. Srbija se još jednom pročula u svetu, a ne njen diktator, jer sve te ljude ni najmanje ne zanima ko je vlasnik naših sudbina, već kuriozitet vladavine koji je u teoriji poznat kao hibridni.

Tako, ne iznenađuju režimski mediji koji nisu izvestili o ovonedeljnoj konferenciji koju je organizovao Centar za bioetičke studije koji vodi Rakić, već to što nijedno slovo o tome nisu napisali ni takozvani „nezavisni“ mediji („Đilasovi“). Nije pomoglo ni to što je konferenciju osim Rakića otvorio Džulijan Savulesku, sa Oksforda, baronica Finli (članica Doma lordova britanskog parlamenta), ali ni to što je i naučno i politički, naglašavam politički, veoma značajno učešće dr Dritana Abazovića potpredsednika Vlade Crne Gore. I dok su u svetu mediji izveštavali, a u susednoj Crnoj Gori događaj iskoristili za političku promociju Dritana Abazovića, srpski mediji ostali su nemi.

Geneza marginalizovanja Rakića vodi od formiranja Pokreta Novi 6. oktobar pre pola godine, dakle od početka njegovog političkog angažmana. Napravljena je još mala gužva na opozicionoj političkoj sceni, niti po želji i modelu Aleksandra Vučića, niti po želji neformalnog (a zapravo suštinskog) vođe srpske opozicije Dragana Đilasa.

Naime Novi 6. oktobar zalaže se za totalnu, beskompromisnu lustraciju svih koji su proteklih 30 godina uništavali, i danas uništavaju Srbiju. To je već odavno formirana politička kasta koju je još Boris Tadić nameravao da podeli u dve partije kako bi se smenjivali na vlasti i nikada, i ništa suštinski ne bi bilo promenjeno. Ta kasta čvrstom rukom drži poluge moći od sitnih dilera marihuane do visokih tokova novca i univerziteta.

Već sam naziv Pokreta podseća na to da posao koji je započet 2000. godine nije završen do kraja, a ključni akteri na političkoj sceni znaju da su politički procesi nakon ubistva Zorana Đinđića krenuli u suprotnom smeru i da vampir ne da nije upokojen već se vratio na političku scenu još veći i noviji, u obliku vladajućeg SNS-a.

Mnogi iz demokratske nomenklature su se obogatili preko noći i postali neizbežni partneri Vučića, a delovi drugog i trećeg ešalona Demokratske stranke jednostavno su prešli u SNS. Tako smo ponovo došli do situacije da kao 2000. Novi 6. oktobar insistira na podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, tako je ponovo postala tema koju niko ni u opoziciji više ne pominje – put ka EU, kao i socijalna država kao jedan od ključeva civilizovane Srbije na Zapadu.

Za to vreme opozicija u Srbiji pod Đilasovim vođstvom i u Đilasovim medijima ne predstavlja nikakvu opasnost za režim Aleksandra Vučića. Po ko zna koji put pod vođstvom ovakve opozicije iscrpljena je energija izmučenog naroda tokom demonstracija koje smo već zaboravili.

Valjda je to i bio cilj poželjne opozicije koju i Vučić pritvorno, ketmenski podržava, dajući svojim glasnogovornicima u „Skupštini“ dnevni zadatak da Đilasa prozivaju za krađu preko 600 milijardi evra, a da ga istovremeno ne procesuira. Praveći od Đilasa žrtvu, on građanima zapravo pokazuje ko je tobože prava opozicija, a istovremeno ta „opozicija“ se bavi samom sobom. Narod za to vreme, teško pogođen koronom, i posledicama koje je ostavila na ionako slabu privredu, opskrbljuje računima „kapilarne glasove“ u javnim preduzećima i strepi pred izvršiteljima. Sve to nisu teme za Đilasove medije.

Novi 6. oktobar obećava proveru svih malverzacija u javnim preduzećima, pljačkanje budžeta preko fiktivnih nevladinih organizacija, ali niti profesor Rakić, niti bilo ko drugi iz Pokreta ne dospeva do javnosti da to i kaže. Uostalom zar bi bilo koji režim ovakvog tipa dozvolio sebi takvu nesmotrenost?

I dok je Rakić tu i tamo donedavno imao pristup opozicionim medijima pod svojim imenom i na teme iz svojih stručnih oblasti, ili bar na teme koje prosečan građanin ne percipira kao političke, kao predsednik političkog pokreta ne dobija ni sekundu vremena (kao uostalom ni drugi van poželjne opozicije) da saopšti namere koje se ne bi dopale ni jednima ni drugima.

Passe je priča o elementarnim etičkim principima, interesima države i društva, podeli vlasti, procesuiranju kriminalaca, EU, slobodi medija, padu demokratskih standarda, bezakonju javnih preduzeća i izvršitelja, korupciji u sudstvu i mnogim drugim tricama.

Režimski mediji bave se perifernim pojavama bacajući tako prašinu u oči ojađenim građanima, povremeno žrtvuju ponekog tek da se vidi da nešto rade. Istovremeno, Đilasovi mediji ne fingiraju ni toliko opoziciono delovanje. Na njegovim medijima vrte se ista lica koja smo kao novinare i prezentere gledali na RTS-u i famoznoj BK televiziji iz takozvanog „Tijanićevog jata“. Grafika, stajling, način vođenja emisija upadljivo kopira pinkovski stil.

U goste dolaze isti ljudi koji u analizama plutaju po površini jer ih ni novinari ne pitaju ništa suštinski važno. Većinom očajni građani, razočarani svime što se dešava okreću se internetu koji vrvi od teorija zavere, i time se krug zatvara. Vučić i njegovo okruženje su obezbeđeni da ne završe u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, a i neki iz opozicije su obezbeđeni od iste takve pretnje. Podela vlasti je uspostavljena, ali na vlast i „konstruktivnu opoziciju“. Tu je i famozna stabilnost jer glas onih koji „talasaju“ ne dopire do građana.

Jasmina Milojević, pokret Novi 6. oktobar