“Srbija ima ozbiljne probleme s korupcijom, slobodom medija i nedostatkom demokratije i zato ovakva nikad neće moći da postane deo Evropske unije. Vučić to vrlo dobro zna i svestan je da način njegove vladavine nije u skladu sa evropskim principima. Na njemu je da bira da li će umanjiti sopstveni uticaj i odustati od toga da bude “svemoćan” ili će nastaviti da vlada na isti način”, rekao je u intervjuu Florijan Biber, profesor Centra za jugoistične studije Univerziteta u Gracu.
Govoreći o pismu, koje su kongresmeni nedavno uputili predsedniku SAD Džozefu Bajdenu, Biber je naveo da je dobro što se i u Americi uočavaju problemi koje Srbija ima sa demokratijom, vladavinom prava i slobodom medija.
“Oni u tom pismu naglašavaju bitnost sankcija, a to je i ranije bila poruka koju je administracija SAD slala – da su spremni da uvedu sankcije političarima u regionu, ukoliko se proceni da su pretnja za demokratiju, mir u regionu ili da su koruptivni”, smatra on.
Nedavno je grupa kongresmena uputila pismo predsedniku SAD Džozefu Bajdenu u kom optužuju šefa srpske države za korupciju i gušenje slobode medija. Kako vi tumačite ovaj njihov postupak?
Sve što su oni naveli je tačno i tu nema ničeg spornog ili novog. Stanje medija u Srbiji je dobro poznato godinama i saglasan sam sa onim što su oni naveli u svom pismu. Dobro je da neko obraća pažnju na stanje demokratije u Srbiji i nedostatak slobode medija. Malo sam bio iznenađen time što se kongresmeni bave detaljno pitanjima koje se tiču unutrašnje politike Srbije. To nisu ljudi koji su od ranije poznati po svom angažmanu u regionu, stoga je ovo bilo neočekivano, tim pre što nije postojao konkretan povod ili događaj za ovo pismo. Mislim da je važno što se skreće pažnja i što se traži veći angažman Bajdena i američke administracije, ne samo po pitanju Kosova, već i zbog problema Srbije na unutrašnjem planu.
Može li se ovo pismo tumačiti kao prvi konkretan korak američke administracije?
Podsetiću vas da je uobičajena praksa Amerike da se bavi isključivo otvorenim pitanjima u regionu, kao što su Kosovo, Bosna i Hercegovina… Novost je što se u ovom pismu govori o unutrašnjoj političkoj situaciji i to je dobro, jer je potrebno obratiti pažnju na stanje demokratije u Srbiji. Ipak, nisam siguran da je reč o potpunom preokretu, ali jeste signal da je sve više ljudi koji uviđaju da nije samo problem odnos Vučića prema susedima.
Kakav će efekat imati odluka SAD da sepcijalni izaslanik za Zapadni Balkan bude Gabrijel Eskobar, a novi ambasador Kristofer Hil?
To je poruka da će SAD biti ozbiljnije angažovana u regionu i da će biti kritičnija prema vlastima u Srbiji. Specijalni izaslanik Eskobar se susreo već sa predstavnicima opozicije, ali to je logično, jer je to u njegovom opisu posla. Doživljaj srpske vlasti, nakon sastanka, pokazuje da je to za njih neprihvatljivo. To što su se oni sastali (Eskobar i Dragan Đilas prim. Nova S.), ne znači da neko iz Stejt departmenta podržava opoziciju. Njegov zadatak je da čuje mišljenje svih relevantnih aktera u Srbiji i da se sastane sa njima. To je sasvim normalna pojava, ali zbog pogrešnog shvatanja demokratije i Vučićeve monopolizacije javnog prostora, iz Srbije stižu poruke kako je to neprihvatljivo. Iz ugla Amerike, to je veoma dobra poruka, jer oni time pokazuju da imaju interes da malo bolje razumeju situaciju i da se ne fokusiraju samo na one koji su vlast.
Često iz Srbije stižu kritike da Zapad ignoriše nedostatak demokratije, da ne vidi gušenje medija i porobljavanje institucija. Šta mislite zbog čega se te stvari tolerišu predsedniku Vučiću?
Postoji nekoliko razloga zašto je to tako. Veoma je teško javno kritikovati jednu vladu, ukoliko postoji objektivni strah da se ta vlada udalji od Zapada. To je poruka koju Vučić veoma pametno šalje, govoreći da će, u slučaju da izostane podrška, još više prići Kini i Rusiji. Drugo, Zapad je dugo verovao da će vlast u Srbiji napraviti određene kompromise po pitanju Kosova i zato su bili spremni da pružaju podršku. Vučić veoma vešto igra tu igru sa zapadnim predstavnicima oko toga. Diplomate, s kojima sam imao priliku da pričam o tome, govorili su da je on veoma šarmantan i da veoma dobro prenosi svoj stav u direktnoj komunikaciji. Zbog toga su imali utisak da je on stvarno na njihovoj strani, a ne da sve radi zato što nema druge mogućnosti. On veoma dobro njima “prodaje” svoju priču i to trajalo dugo – sve do trenutka dok nisu shvatili do koje mere je to igra i neozbiljno. Tek kasnije je shvaćeno da on nije spreman da pravi kompromise i da to nije njegov interes. Saglasan sam da se to sve sporo odvija i da se slabo vidi, ali sam, s druge strane, siguran da su poruke koje on dobija iza zatvorenih vrata daleko oštrije. Međutim, građani vide tu javnu poruku, koja nije kritična.
Zbog te poruke dobar deo javnosti smatra da je EU digla ruke od Srbije.
EU ima svoje unutrašnje slabosti, pogledajte samo situaciju sa Mađarskom. Oni imaju strah da otvaraju još jedan front i to u dobroj meri objašnjava takvo ponašanje. Bez obzira na sve, meni se čini da to ponašenje ne pomaže, već da pogoršava situaciju. Nadam se da će poruke, iz EP i SAD, biti signal da stvari idu prema boljem i da se takvo stanje na terenu više ne može tolerisati.
Mislite li da može ovakva Srbija da bude deo EU?
Svima je jasno da ne može. Nema šanse da Srbija, sa ovakvim stanjem demokratije, uđe u Evropsku uniju. Siguran sam da će se mnogo zemalja članica protiviti članstvu Srbije u EU. To kad govorim, ne mislim o problemu sa Kosovom, već o vladavini prava. Ako bi Srbija rešila odnose sa Kosovom, otvorena pitanja sa Hrvatskom, ponovo ne bi mogla da bude članica EU. Razlog je jednostavan – vladavina prava je nedovoljno razvijena, stanje demokratije je loše, ne postoji sloboda medija. Vučić to vrlo dobro zna i svestan je da način njegove vladavine nije u skladu sa evropskim principima. Na njemu je da bira da li će umanjiti sopstveni uticaj i odustati od toga da bude “svemoćan” kako bi uveo zemlju u EU ili da nastavi da vlada na isti način. Istina da u toj zajednici postoje oni koji ga otvoreno podržavaju, poput Viktora Orbana i Janeza Janše, ali oni su manjina unutar EU. Svaki put kad Orban pruži podršku, to je medveđa podrška Srbiji. To se u Francuskoj i Holandiji tumači kao da on želi još više ljudi sličnih njemu u EU i zbog toga to ne žele da dozvole.
Zapad za sad ne vidi alternativu u opoziciji. Zbog čega? Da li je za njene probleme odgovorna vlast ili ima krivice i njih samih?
Naravno da je glavna krivica na strani vlasti. Oni godinama napadaju opoziciju na način koji nije prihvatljiv u demokratskim društvima. To značajno umanjuje mogućnosti svake opozicije. Jedini vid njihove prisutnosti na demoninatnim medijima je u situaciju kad ih napadaju ljudi iz vlasti. Naravno, deo odgovornosti snosi i sama opozicija zbog svoje podeljenosti i činjenice da nemaju jedinstvene stavove o nekim pitanjima. To daje izgovor zapadnim zvaničnicima da kažu kako nisu srećni s Vučićem, ali da nemaju s kim drugo da razgovaraju. Naravno da diplomatija podrazumeva razgovore sa onima koji su na vlasti, ali EU ima ulogu da gaji odnose sa svim relevantnim političkim snagama. Opoziciji je potrebna jasnija i jedinstvenija politika, jer često stižu zbunjujuće poruke izvan granica Srbije. Ponavljam, glavna krivica je na strani vlasti koja radi sve da uništi opoziciju, ali, nažalost, pomaže im sukob lidera unutar tih stranaka.