Moreno je bio 1994. član predsedničke komisije zadužene za istragu zloupotreba lekova i radioaktivnog materijala nakon Drugog svetskog rata, kada je vojnicima ubrizgavan plutonijum: „Radeći na tome shvatio sam obim u kojem su ljudi korišćeni u vojnim medicinskim istraživanjima, naravno ne samo u SAD-u već i u drugim državama, nacističkoj Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj“, kaže on.
„Na početku 21. veka imamo ceo novi spektar tehnologija koje imaju dvostruku upotrebu, vojnu i civilnu, koji se mogu upotebljavati za benevolentne ili za zloćudne ciljeve“ i to čini da etička i bioetička razmatranja budu nezaobilazna u kontekstu nacionalne bezbednosti. Kako kaže, postoje neke dileme koje se ne sreću u svakodnevnom životu:
„Na primer, preživljavanje. To stvara nova pitanja, na primer, kakve eksperimente etički gledano možete sprovoditi nad vojnicima, nad ljudima koji su normalno izloženi višem stepenu rizika na svom poslu, verovatno daleko višem u borbi nego u bilo kakvom eksperimentu“.
Nadalje, u SAD-u je vrlo aktuelan sledeći problem medicinske etike: „Ako su vojnici SAD-a u Avganistanu po pozivu avganistanske vlade, a tako je barem tehnički gledano, ako ste medicinski radnik u vojsci SAD-a, najviši prioritet pri trijaži ranjenih imaju vaši ljudi, a iza njih i vaši saveznici. Šta s avganistanskim vojnicima? Pa, oni su prepušteni uglavnom sami sebi. To je jedna osobenost alokacije resursa u vojnom kontekstu. Ženevska konvencija kaže da morate pomoći svojim vojnicima i saveznicima, ali ne nužno i vojnicima zemlje domaćina“, ističe Moreno i dodaje da takav stav izaziva veliku frustraciju, pa i bes kod Avganistanaca.
Moreno, koji je bio član Obaminog tranzicionog tima i savetnik Bajdenove administracije, ističe da se napredak u upotrebi neuronauke u vojnom kontekstu može očekivati od razumevanja i istraživanja mozga:
„Dve su takve primene i one su međusobno povezane. Jedna je interfejs velikog kompjutera (great computer interface), da li ima načina da se ljudskim borcima pomogne da efikasno operišu s mašinama i tu je mnogo ideja kako se to može izvesti. Druga stvar jeste rasprava o tzv. smrtonosnim autonomnim oružjima i u kojoj meri znanje o načinu kako ljudski mozak operiše može unaprediti softver za te automatizovane sisteme. Možete li napisati kod za takav sistem koji će akcije načiniti više etički opravdivima nego što su akcije ljudskih bića. Veliki bi napredak bio ako bi se izbegle stvari kao što je silovanje dva miliona žena tokom napretka Crvene armije ka Berlinu, na primer. Možemo li napisati softver koji bi bio moralno superioran u odnosu na ponašanje ljudskih bića?“
„S druge strane, pitanje je želim li da takva oružja koja mogu ubijati ljudska bića budu potpuno samostalna. Tempo modernog ratovanja toliko je brz da ljudska bića ne mogu više držati korak s njim. Ako ste pilot u modernim borbenim avionima imate toliko informacija od kompjutera da ih ne možete obraditi, to čini kompjuter. Sada vam kompjuter kaže koliko je velik vaš protivnik, šta ima od oružja koliko se brzo kreće, da li je tu još neki avion protivnika, da li mu bije sunce u oči. Vi ste sada konzumenti informacija. Na određeni način, autonomija ratovanja već je veoma ograničena sistemima kojima ljudi ne upravljaju“.
Neuronauka ima veliku prednost nad genetičkim istraživanjima zato što je istorija upotrebe droga i lekova mnogo duža od istorije genetičkih modifikacija. Takođe, rezultati neuronauke se mnogo brže dobijaju: „Genetske modifikacije traže mnogo vremena da bi se ispoljile i istražile: ako danas utičete na genetski materijal bebe tek za dvadestak godina možete videti rezultate. S druge strane, promene o kojima ljudi danas pričaju, nova sredstva, koliko senzori i pomagala mogu doprineti da vojnik bolje i brže obradi informacije koje dobija iz kompjutera, to su stvari na kojima se radi i čiji će se rezultati videti ne za pet, ali svakako za deset godina. Zato je u istraživanjima mnogo više mesta za neuronauku nego za genetiku“.
Govoreći o izvorima Kovida-19, Moreno istiće da ono što se zna jeste da se akcidenti događaju, da stvari uspevaju da izađu iz laboratorija:
„To je sve što možemo reći. Događaju se akcidenti, virus ima neke neobične osobine, ali virusi i razvijaju neobične osobine kao deo evolucije. Mi još ne znamo ni kako je HIV prešao na čoveka. Mislilo se da je do prelaza došlo u Africi tokom osamdesetih, kada su ljudi jeli meso životinja. A onda je otkriven slučaj iz 1968. u Sent Luisu, u Mizuriju, istorija bolesti jednog mladog čoveka odgovarala je ovoj vrsti virusa. Ono što hoću da kažem jeste da je vrlo komplikovano suditi i da bi se moglo desiti da nikad ne saznamo šta se tačno dogodilo“.
Osim navedenih angažovanja, Moreno je i stariji savetnik Predsedničke komisije za izučavanje bioetičkih problema, kao i član Uneskovog međunarodnog bioetičkog komiteta.
S Džonatanom Morenom razgovor vodio Vojin Rakić, direktor Centra za bioetičke studije i predsednik pokreta Novi 6. oktbobar