Scenario za normalizaciju Srbije: Od divljeg do pripitomljenog Vučića

Kolumne i analize

Scenario je stvaranje demokratskije i ka Zapadu okrenute Srbije s Vučićem još jedno vreme na njenom čelu. Implikacija je da Vučić mora da se distancira od kriminalnih elemenata bliskih vlasti, od „neobičnih“ ličnosti iz svog političkog okruženja (primer je A. Brnabić od koje se već potpuno distancirao, mada još ne i formalno) a verovatno i od samog SNS-a.

Vučić bi postao Zapadu upodobljen i mafije i SNS-a oslobođen politički individualac. Pitanje je samo koliko bi imenovani taj proces distanciranja mogao da odloži. Prema mojim saznanjima, potpuno pouzdanima, mogućnost odlaganja bi mu SAD svele na minimum.

Rat u Ukrajini je dramatično izmenio odnos SAD, EU i Velike Britanije prema Srbiji (videti poslednji izveštaj Stejt departmenta. I SAD, i EU, i Velika Britanija, imperativno traže da Srbija uvede sankcije Rusiji.

Srbija je uz Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Belorusiju jedina evropska zemlja koja to nije učinila i Zapad ima snažan politički argument da je praktično prisili na to. Osim političkog argumenta, jedinstvo Zapada i NATO je veće nego ikad, a izolacija Rusije takođe nikada nije bila veća – verovatno veća nego što je bila izolacija SSSR-a u bilo kom periodu Staljinove vladavine.

Priliku koja se otvorila, SAD i saveznici neće propustiti. Prisiljavanjem Vučića da uvede sankcije protiv Rusije postigla bi se najmanje tri ključna cilja.

Prvo, zadao bi se još jedan udarac Vladimiru Putinu. Leđa njegovom režimu okrenuo bi i njen praktično poslednji saveznik u Evropi. Ostala bi samo Belorusija čija vlast ne sme ni da pomišlja da se okrene protiv Putina.

Drugo, Srbija bi bila prisiljena da se potpuno okrene Zapadu. Politika „vojne neutralnosti“ doživela bi poraz. Politika sedenja na dve stolice završila bi se sedanjem na pod.

Treće, Vučić bi bio do te mere politički oslabljen da bi morao da ispunjava zahteve koji mu se ovih dana prvi put otvoreno (uz učtive diplomatske poluosmehe i verbalne poluljubaznosti) ispostavljaju od strane SAD i EU, a tiču se napuštanja autoritarne vladavine. Lista zahteva je veoma obimna – od slobodnih izbora, medijskih sloboda, zabrane veličanja nosilaca ratne politike iz devedesetih (u koje inače, da ironija bude kompletna, spada i sam Vučić kao Miloševićev ministar informisanja u vreme rata na Kosovu), vladavine prava, pa sve do eliminacije diskriminacije manjina – ali je zajednički imenitelj svih njih Vučićevo napuštanje autoritarnog ili hibridnog oblika vladavine.

To sve bi rezultiralo time da Vučić prestane da bude Vučić. Ne samo što bi njegova politika doživela slom, već bi on morao u svim aspektima da napusti svoje radikalske korene i to po svim tačkama politike koju je ikada zastupao. To bi stvorilo demokratskiju i ka Zapadu okrenutu Srbiju s Vučićem još jedno vreme na njenom čelu.

Implikacija je da Vučić mora da se distancira od kriminalnih elemenata u svom okruženju, a verovatno i od samog SNS-a. Vučić bi postao Zapadu upodobljen i mafije i SNS-a oslobođen politički individualac. Pitanje je samo koliko bi imenovani taj proces distanciranja mogao da odloži. Prema mojim saznanjima, mogućnost odlaganja bi mu SAD svele na minimum.

To je još jedan kontekst u kome bi trebalo posmatrati nedavni susret Vučića i Đilasa. Dragan Đilas bi u slučaju (za sada naravno samo hipotetičkog) ulaska SSP-a u novu Vladu Srbije pomogao Vučiću da okrene Srbiju ka EU i demokratskim vrednostima, odnosno da ubrza procese koji je Zapad naložio Vučiću.

Navedeni razvoj događaja bi u većem broju aspekata bio koristan za Srbiju. Čak i opstanak Vučiča na vlasti još jedno vreme mogao bi biti prihvatljiv, ali naravno samo pod uslovom potpunog napuštanja Vučićeve politike. Srbija bi tako postala normalnija država, a to je ono što je demokratska javnost i želela.

Sa divljim Vučićem strategija je trebalo da bude da mu se ne daje legitimitet pristankom na naregularne izbore. No, u izmenjenim okolnostima, odnosno ako Zapad uz pomoć Dragana Djilasa (ili bilo kog drugog) pripitomi Vučića, a Srbiju usmeri ka Zapadu, prvi korak ka konačnom cilju bio bi učinjen.

Ipak, verovatniji je scenario da Vučić zadrži Dačića u Vladi (videti tekst Demostata). Dačić se predstavlja kao proruski čovek, a više je u šakama SAD i od samog Vučića (“koferče” nije jedini razlog). U tom smislu je možda i najpogodnija ličnost za planove Zapada. Ipak, bilo koja postizborna kombinatorika odgovara SAD-u ako Vučić bude “kooperativan” (podrazumeva se da su rasprave o beogradskim izborima samo dimna zavesa za dogovore koji se prave o znatno važnijim pitanjima).

A ta “kooperativnost” nešto je što Vučić teško može da izbegne. On njome napušta svoju politiku, veze sa mafijom, “zanimljive” kadrove SNS (od Brnabić koju je već pustio niz vodu do njegovih čuvenih poslanika), a možda i čitav SNS. Sve to će mu jedno vreme odložiti odlazak sa vlasti – što mu je i motivacija za “kooperativnost”.

Naravno, dosta zavisi od razvoja dogadjaja u Ukrajini i položaja Rusije, ali teško da homogenizacija Zapada i NATO-a Vučiću ostavlaju mnogo izbora.

Ovakav scenario koji se pripremao u SAD još odavno,  dobio je ubrzanje Putinovim napadom na Ukrajinu. Zapravo je Putin svojom pogrešnom kalkulacijom u vezi sa Ukrajinom zadao udarac Vučiću koji će ga koštati njegove politike, a na kraju i vlasti.

Iako prema realnoj politici, pogotovo makijavelističkoj, ima razloga da (nastavimo da) osećamo moralni otpor, u ovom tekstu izloženi scenario vodi Srbiju u pravcu njenih interesa (konačno), dok svaki akter dobija svoju ulogu – i to pozitivnu. Ne samo Dragan Đilas, već i Dačić, pa i Vučić. Svako će imati priliku da jedno vreme igra ulogu koja donosi dobrobit Srbiji. Čak će i Brnabić & Co dati svoj pozitivni doprinos, mada na ekstravagantan način  – svojom potpunom političkom marginalizacijom.

Prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor

Predsednik pokreta Novi 6. oktobar

Pročitajte više

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Društvo i nauka