Zašto revanšizam tranzicione pravde

Kolumne i analize

Revanšizam je termin koji je ušao u široku upotrebu još u vreme postojanja SFRJ i imao je negativnu konotaciju u zvaničnom diskursu Saveza komunista, pa samim tim i u ogromnoj većini tadašnjih medija.

Ravanš je bio izjednačavan sa osvetom, a tadašnji vlastodršci su se plašili osvete, jer su znali šta su činili od 1945. Istovremeno su ne samo pravnu već i svaku političku odgovornost izjednačavali s osvetom, a i za nju su neretko koristili termin “revanšizam”.

Od pre nekoliko meseci Vuk Jeremić je obećao da ako se bude pitao on ili njegova stranka, posle pada sa vlasti sadašnje garniture SNS-ovaca, odnosno jednog entiteta koji mnogi opisuju kao organizovanu kriminalnu grupu koja se registrovala kao politička stranka, revanšizam nije mogućnost već obaveza. Jeremić je obećao revanšizam.

U izlaganjima i tekstovima, on, Siniša Kovačević i drugi otklonili su negativne konotacije termina o kome je reč, često eliminišući element osvete iz njegovog značenja.

Ipak, iako „revanš“ nema nikakvo apriorno značenje koje ga nužno dovodi u vezu s osvetom (na primer, “ti si sada platio večeru, sledeći put ti se ja revanširam”), ne bi trebalo bežati od revanša kao osvete, odnosno od osvete kao nečeg što je nužno moralno neprihvatljivo.  

Naime, ljudi pravdu često dovode u vezu s “pravičnom retribucijom”, odnosno s potrebom da vinovnik bude kažnjen. Osim drugih razloga svog postojanja u pravosuđu, kazna često ima i element “poravnanja računa”: ti si učinio zlo, i zato ćeš snositi posledice koje ti neće prijati.

Nepravdom je učinjeno neko zlo i da bi se ono koliko je moguće anuliralo, retribucijom (pravednom osvetom ili revanšom) narušeni metafizički, kosmički balans pravde biva ponovo uspostavljen tako što se onaj koji ga je narušio – vinovnik zla – kažnjava. Nad njim se sprovodi neka vrste revanša ili osvete. To je i jedno of mogućih tumačenja simbola prava i pravde: Justicija u jednoj ruci drži terazije, a u drugoj mač, čijim delovanjem narušenu ravnotežu pravde ponovno uspostavlja.

Jedan od ključnih razloga, iako svakako ne jedini, postojanja pravnih sistema jeste pravedna retribucija: da onaj ko je počinio krivično delo, dakle neko zlo, bude kažnjen tako što će na neki način “ispaštati”. Nad njim će se sprovesti pavedna retribucija, osveta ili revanš.

Prema tome, revanšizam nije ništa ružno, pokvareno, skaredno ili nehumano, već lepo, pravedno i humano. Ružno jeste za vinovnika zla ili prestupa, ali je lepo za njegove ili njene žrtve.

I kao što su se visoki funkcioneri SKJ plašili revanša, tako se i funkcioneri SNS-a i SPS-a plaše revanša. Naime, oni su svesni da je revanš tip pravde u onom smislu u kom sam o njoj ovde pisao. Oni je ne žele iz razloga koji su očigledni. Zapravo, oni beže od pravde „kao đavo od krsta“.

Razlog je što su veoma svesni toga šta su činili građanima ove zemlje, njenom suverenitetu, izvorištima, rudnicima, životnoj sredini, budžetu Republike Srbije – da se zaustavim ovde kako ne bih prešao broj predviđenih karaktera. Oni znaju za sve krađe, za sva politička ubistva, za trgovinu decom, za pravosudni kriminal – a ono što ne žele jeste da se to obelodani.

Novi 6. oktobar i ja lično već skoro dve godine otvoreno se zalažemo za ravanšizam, ali koristimo termin koji se za to koristi u političkoj teoriji, a to je “tranziciona pravda”. Pre oko dve godine sam u više medija o ovome počeo redovno da pišem i govorim.

Pre skoro dve godine sam u listu Danas, čini mi se i na naslovnoj strani, pisao o tome da je Srbija ponižena, da su njeni građani žedni pravde, a da tu pravdu ne može obezbediti postojeće pravosuđe. Naime ono je u današnjoj Srbiji deo izvršne vlasti i zajedno sa njom bi trebalo da bude podvrgnuto tranzicionoj pravdi.

U skladu sa tim sam se u navedenom članku zalagao da se posle promene režima uspostave sudovi za politički i pravosudni kriminal, kao i tužilac za politički i pravosudni kriminal koji bi na raspolaganju imao elitnu policijsku jedinicu.

Tranziciona pravda se sprovodila u zemljama u kojima su u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim godinama prošloga veka oboreni totalitarni i autoritarni politički sistemi državnog socijalizma. Kazne su često bile stroge, a za neka dela su saučesnicima u zločima diktatorskih režima izricane i smrtne presude.

Lustracija se kretala od zabrane bavljenja javnim poslovima do progona iz gradova. Oni koji su bili izgnani iz gradova nisu smeli du stupaju na teritoriju naseljenijih mesta. Time su bivali sprečavani da šire svoje devijantne političke ideje, ali se time ublažavao i problem depopulacije sela.

Ono što upada u oči je da su one zemlje koje su primenjivale radikalnije oblike tranzicione pravde/revanšizma brže napredovale od onih koji su primenjivali kolebljive politike. Češka je bila nemilosrdna prema nosiocima i pomagačima totalitarnog socijalizma, dok je u Rumuniji uhapšeno oko 20.000 (dvadeset hiljada!) pripadnika bivšeg režima. I obe zemlje su uspešno uklonile “tumoske mase” i upadljivo prosperirale i politički i ekonomski. Bugarska i Mađarska bile su relativno kolebljive i sada Bugarska ima veliki problem s korupcijom, neretko povezanom s ljudima iz vremena totalitarnog režima (ili s njihovim porodicama/potomcima), dok je u Mađarskoj ponovo na sceni autoritarni poredak.

Srbija nije bila podrvrgnuta nikakvoj tranzicionoj pravdi. Socijalisti su se vratili na vlast nekoliko godina posle petooktobarske “tranzicije”, a vinovnici takvog razvoja događaja bili su pripadnici nove vlasti kojima kao da je bilo manje stalo do promene nakaradnog sistema, nego do toga da ne budu socijalisti ti koji će krasti, već oni.

Logičan nastavak takvog sleda zbivanja je da netaknuti socijalisti već odavno ponovo vladaju Srbijom, prvo pod dirigentskom palicom onog moralno najtrulijeg što je iznedrio 5. oktobar 2000, a sada pod komandom fašističkih falangi (“karikatura četnika iz Bulajićevih filmova”) koji su eliminisali otvoreno fašističku retoriku, dok su fašističku formu vladavine i ophođenja u potpunosti zadržali.

Sve u svemu, pošto Srbija nije prošla kroz bilo kakav revanšizam/tranzicionu pravdu, ona je ugrožena poretkom u kome fašističko-socijalističke organizovane kriminalne grupe, registrovane kao političe partije, upravljaju životima građana.

Kada budu razvlašćene, jedini primereni postupak prema njima je da im sude specijalni sudovi za politički i pravosudni kriminal, po principima tranzicione pravde – i to ne bugarskog ili mađarskog tipa, već češkog i rumunskog. Oni moraju biti podvrgnuti najoštrijem revanšizmu, kako se više nikada ne bi vratili na vlast, u bilo kom izdanju odnosno boji – crvenoj, crnoj ili u bojama duge – jer boje su pokazali da veoma lako menjaju, dok im ćud ostaje ista, ćud koja uprlja bilo koju boju koje se dotakne.

Zato revanšizam, zato tranziciona pravda.

Prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor

Pročitajte više

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Društvo i nauka