„Nož, žica, Srebrenica“ i „Smrt Šiptarima“ u funkciji vlasti

To da je Aleksandar Vučić i njegova stranka rođenja – Srpska radikalna stranka, nakon petooktobarske revolucije i smene režima Slobodana Miloševića sa vlasti bila zadužena za artikulaciju frustracija građana Srbije, kojima nije bila dostupna istina o tome kakvu je ulogu Srbija odigrala u ratu, odnosno pomenuti Milošević kao i, najznačajniji izvršitelji takve politike, osuđeni ratni zločinci i, poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića, postalo je očigledno već prilikom prvih znakova saradnje novih vlasti sa Haškim tribunalom.

Kolumne i analize

Donedavna politika ratnog huškaštva zamenjena je i prilagođena novim okolnostima – pa se angažman nacionalista i političkih protagonista sukoba ubrzo preobrazio u zaštitu onih koji su počinili najteža dela protiv čovečnosti – pred najavama hapšenja i izvođenja na sud.

Svaka kritika ratnih zločinaca i pozivanje na njihovo hapšenje bila je inspiracija njihovim političkim sledbenicima da organizuju horde navijača, nasilnika i ostalih nesrećnika da protestuju, izazivaju nerede, uzvikuju najsramnije parole novije, nacionalne istorije, preciznije pozive na dalja ubistva i zločine nad pripadnicima susednih naroda stare Jugoslavije.

Od organizovanja i predvođenja masovnih demonstracija zbog hapšenja najpre Radovana Karadžića a potom i Ratka Mladića, preko paljenja stranih diplomatskih predstavništava u Beogradu jer je Kosovo proglasilo nezavisnost, do danas – kada gotovo nijedna izložba na temu suočavanja sa ratno zločinačkom prošlošću, koliko god malog formata i javno nenametljiva bila, nije izuzeta od okupljanja nekoliko desetina plaćenika ili prosto političkih idiota, koji će u svom naci stilu doći na njeno otvaranje.

Dugogodišnji pratioci takvih događaja, preovlađujuće onih koji su se odvijali u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, kao i onih koje organizuje Inicijativa mladih za ljudskih prava, svedočili su prizorima okupljanja ekstremista, onih koji su spremni da im polome glavu zbog prostog prisustva, kamoli – šta bi radili da se dokopaju učesnika sa Kosova, BiH ili neke druge države bivše Jugoslavije.

Međutim, uočljiva tolerancija i gotovo nikakva reakcija nadležnih institucija, koje im dopuštaju da izlažu ljude rizicima po fizičku bezbednost, kao i javnim porukama u kojima izražavaju  razumevanje za nasilje i aboliraju  te nasilne pojedince svake odgovornosti, dokazuje, godinama unazad, njihovo snažno sadejstvo u takvim nakaradnim i sramnim situacijama.

Događaji poput „Mirdita, dobar dan“, koji okupljaju, kroz različite forme umetnosti ili prezentacije društvenog angažmana autore sa Kosova, godinama unazad povod je da država dopusti ekstremistima da priđu sasvim blizu objekta u kojima se nalaze ljudi na čije ubistvo skandiranjem pozivaju.

„Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, „Nož, žica, Srebrenica“, suštinski opisi ovih nasilnih grupa bili su i dalje su bez reakcije države, odnosno vlasti Aleksandra Vučića unazad deset godina, koliko je na vlasti.

Da se ta „paradržavna“ oštrica uperena na kritičare zvanične politike može okrenuti i na one koji se izražavaju mimo ratova i zločinaca, dokazalo se prošle godine, u Zemunu, kada je grupa od desetak huligana, sa maskama, crnim fajerkama i kapuljačama upala na izložbu u okviru festivala „Novo doba“, bacila suzavac i pocepala izložene radove.

Iako se policijska stanica nalazi nekoliko stotina metara od „Stare Kapetanije“ gde se održavala izložba, a policajci iz stanice mogli da vide ulaz u ovaj prostor, i pored toga što su neki od autora ranije prijavili policiji da su dobili pretnje smrću, huligani su uspeli da unište izložbu a policija je tek kasnije došla da obavi uviđaj.

Svedočili smo poslednjem, u ovom doslednom nizu slučajeva, preksinoć, kada je policija sprečila grupu demonstranata koji su, kličući Ratku Mladiću, pokušali da prekinu otvaranje izložbe fotografija „Duša Srebrenice“ višestruko nagrađivanog sarajevskog autora Midhata Poturovića u galeriji Endžio hab u centru Beograda.

S obzirom na učestalog i stepen pretećeg nasilništva ovakvih grupa, jasno je da je država uveliko bila u prilici da ovakve incidente preventivno a ne na licu mesta sprečava.

SourceDanas

Pročitajte više

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Društvo i nauka