Iako je malo žena koje se mogu „pohvaliti“ da nikada nisu bile predmet ucene tokom školovanja ili na radu, ova pojava je tabu o kojem se eventualno priča šapatom. To je, zapravo, sistemski generisan problem koji utiče na zdravlje, radnu sposobnost, i radnu atmosferu u kojima žene funkcionišu.
S raspadom SFRJ, u svim novonastalim državicama došlo je do talasa snažne retradicionalizacije i osiromašenja što je dramatično uticalo na položaj žena u radnom i porodičnom okruženju. Na prvi pogled paradoksalno, ali za znalce očekivano, retradicionalizacija društva nije dovela do toga da žene ponovo budu poštovane kao majke, već ih je tokom devedesetih godina prošlog veka prvo postavila u položaj „odmora za ratnika“. S ubrzanom privatizacijom i komodifikacijom svega, u očajničkom pokušaju da se počne ličiti na Zapad, žene u Srbiji postaju puki objekat muške želje i ta pojava postaje društveno prihvatljiva.
Gubeći bitku sa malim primanjima i nezaposlenošću, tada su već i same žene počele da prihvataju komodifikaciju svog tela kao jedini način za golo preživljavanje. Beograd postaje u Evropi poznat kao „grad greha“ zbog splavova i privlačnih devojaka koje su obučene u karakterističnu upadljivu odeću. Pre devet godina, novinarka je pitala uglednog biznismena kome je ovaj režim „oprostio“, šta Beograd može da ponudi turistima. Bez razmišljanja je odgovorio: lepe devojke. Uzalud se širio bes ojađenih majki po društvenim mrežama koje su mu preporučile da podvodi svoje ćerke, a ne naše. Logično je – to je za našu, a ne za njihovu decu.
Vremenom su te iste majke ostajale bez posla, nosile pelene radeći u „investitorskim“ fabrikama, oboljevale, a nisu mogle da se leče, dok su ćerke već stasale živeći u bedi. Ovako se u najkraćem može opisati put kako smo došli dovde i kako je moguće da jedan lokalni kabadahija, potekao iz kriminalnog miljea, postane ne samo vlasnik egzistencije jednog ne baš malog grada već i tela njihovih devojčica.
Tranziciona beda, udružena s moralnim propadanjem koje je obilato podržavano i s televizija s nacionalnom frekvencijom, dovelo je do toga da u Srbiji podvođenje devojčica, pedofilija dakle, postane normalizovana. Jer, mala je razlika između takmičenja malih zvezdica na televiziji i devojaka na Palminim žurkama. U grubim crtama tako smo došli do toga da razvratni kabadahija već skoro dve decenije (kako pričaju meštani) radi to što radi.
Stoga, bes zbog događaja u Jagodini ne treba usmeravati na Mariniku Tepić koja nam je pokazala naše ružno lice, a pogotovo ne na one žene koje su potpisale već pripremljene tužbe protiv nje. Razapete između borbe za golu egzistenciju porodice, spasavanja dece i prezira patrijarhalnog okruženja, te potpuno nemoćne žene rade jedino što mogu. To što „gospodin Palma“ primorava žene iz javne uprave da ga brane veća je kazna i stigma od onog što su morale da urade da bi dobile posao. Preciznije, to je isti onaj model iz nekih orijentalnih društava u kojima žena mora da se uda za silovatelja, pod pretnjom kamenovanja. Žene Jagodine su se i udale i kamenovane su.
Jasmina Milojević, Novi šesti oktobar