Ukrajinska nezavisnost tema je koja je pre tri decenije dovela do konačnog sloma Sovjetskog Saveza. Iako odlazak drugih sovjetskih republika nije bilo životno opasno za sudbinu SSSR-a, ukrajinsko proglašenje nezavisnosti apsolutno jeste bilo to. Ono je zapečatilo sudbinu Sovjetskog Saveza, propast koje se ruski predsednik, Vladimir Putin, seća kao „najveće geopolitičke katastrofe“ dvadesetog veka.
Tokom dve decenije nakon sloma SSSR-a, Rusija se pre svega usredsredila na izgradnju vlastite države i stvaranje vlastitog identiteta. To se promenilo kada se Putin 2012. odlučio na treći predsednički mandat. Tada je krenuo je revizionističkim putem stvaranja tzv. Evroazijske unije. U međuvremenu, Ukrajina je razvila snažno nagnuće ka savezništvu sa svojim centralnoevropskim susedima. Iako su se te zemlje pridružile Evropskoj uniji, nema razloga zašto bi tešnje veze s njima oslabile istorijske i kulturne veze Ukrajine s Rusijom. U tom kontekstu, Istočno partnerstvo Evropske unije, koje je rezultiralo u Produbljenoj i sveobuhvatnoj zoni slobodne trgovine, bilo je deo šireg pokušaja da se stigne do kompromisa. Nijedan trgovinski sporazum Ukrajine i EU nije nesaglasan sa sporazumima koje Ukrajina ima s Rusijom.
No, Kremlj je drugačije video stvari. Pošto nije bio u stanju da prihvati te sporazume, počeo je s pritiscima na ukrajinskog slabog i kolebljivog predsednika, Viktora Janukoviča, da se udalji od EU. To je dovelo do narodnog ustanka kojim je zbačen Janukovič (koji je odleteo u Moskvu) i postavilo scenu za rat koji je počeo 2014.
Ukrajinu je Kremlj video kao slabu i podeljenu zemlju koja će se slomiti pod kontinuiranim pritiskom. Da bi opravdali ruski revanšizam, zvaničnici su spoljnom svetu držali lekcije o tome kako je Ukrajina u stvari samo zbir ostataka nakon mrtvog carstva. Iako u nekoj meri u tome ima istine, isto se može reći za Rusiju i svaku drugu modernu nacionalnu državu, u zavisnosti koliko se daleko ide u prošlost.
Posvećen ideji da Ukrajina nije prava država, Kremlj je izgleda ubedio sam sebe da će ubrzati kolaps Ukrajine time što će prigrabiti Krim. Nada je bila da bi Rusija potom mogla na istoku i jugu Ukrajine stvoriti tzv. Novorusiju, ostavljajući izvan kontrole krnju „Zapadnu Galiciju“. S tim velikim planovima na pameti, Rusija je počela da raspoređuje pobunjenike, „dobrovoljce“ i oružje, praćeno velikom operacijom dezinformacija s ciljem da okrene Ukrajince jedne protiv drugih. No, to je doživelo neuspeh.
Invazija na druge zemlje retko je dobar način da se steknu prijtelji, što ni ovog puta nije bilo izuzetak. Umesto da podeli Ukrajinu, Kremlj je uspeo da ujedini ukrajinsku populaciju kao nikad ranije. Godine 2014. Rusija je morala da uposli borbene jedinice veličine bataljona ne bi li spasla ono što je ostalo od separatističke teritorije u ukrajinskom regionu Donbas. Od tada, neuspeh su doživeli napori da se dođe do političkog rešenja (kroz dva Sporazuma iz Minska).
Sadašnji konflikt niskog intenziteta odneo je 14.000 života i prisilio milione da napuste domove. Iako ukrajinska javnost ima problem da prihvati neke kompromise koje će sadržavati svako rešenje, stvarna prepreka za napredak jeste nepristajanje Kremlja da prestane s podrškom enklavama u Ukrajini. Nacionalistički segment ruskog javnog mnjenja, uporište Putinove podrške, teško da bi proguto „poraz“ u Ukrajini.
Sada, prema ruskom ministru odbrane, Rusija je nagomilala dve cele armije i tri avionske jedinice na granici, navodno zarad održavanja vojnih vežbi. Ali, vežbi za šta?
Mobilizacija je očito usmerena ka Ukrajini. Putinov glasnogovornik eksplicitno je kazao toliko tvrdeći da Rusija namerava da interveniše ukoliko to bude bilo potrebno da bi se sprečili napadi na populaciju koja govori ruski u Ukrajini.
Bez obzira na to da li trenutna hazarderska politika vodi otvorenom sukobu u narednim nedeljama ili mesecima (a oko toga verovatno ni oni u Kremlju koji odlučuju nisu sigurni), situacija će ostati opasna sve dok se Rusija ne odrekne revanšističkih ambicija.
U krajnjoj liniji, pitanje se tiče rata ili mira. Sve dok Rusija ne bude mogla prihvatiti da živi uz suverenu i demokratsku Ukrajinu, neće biti trajnog rešenja. Uspešnan ruski revizionistički plan neće se zaustaviti na ponovnom osvajanju Kijeva, već će težiti da sruši celokupan posthladnoratovski bezbednosni poredak u Evropi. To bi bilo opasno za svakog, ne samo za Rusiju. Sve dok ostaje fiksiran na konfrontaciji s ostatkom Evrope, Kremlj se neće usredsređivati na izgradnju demokratske i prosperitetne budućnosti koju zaslužuje narod Rusije. Ovako ili onako, sudbina šireg regiona sada je vezana za sudbinu Ukrajine.
Karl Bilt (Carl Bildt) bio je švedski ministar spoljnih poslova i premijer. Takođe, bio je specijalni izaslanik EU za bivšu Jugoslaviju, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, specijalni izaslanik UN za Balkan i kopredsedavajući mirovne konferencije u Dejtonu. Kopredsedavajući je Evropskog saveta za spoljne poslove.