Stroga presuda izrečena bivšem francuskom predsedniku, Nikoli Sarkoziju, koji je kriv zbog trgovine uticajem, iznova potvrđuje drevnu istinu o politici. Čak i u zemljama u kojima je demokratija najdublje uvrežena, korupcija ostaje prokletstvo.
Moć vas uvek vodi ka više moći. To funkcioniše čudesnije od mita. Moćni ne moraju da se hvataju za novčanik. Pet stotina godina pre presude Sarkozju, Makijaveli je u Razmatranjima o prvih deset knjiga Tita Livija slavno objavio da „golo zlato ne pribavlja dobre vojnike, ali dobri vojnici uvek pribavljaju zlato“. Drugim rečima, uticaj je bolji od keša.
I tako, moć je najjača valuta u politici, stvarajući iskušenja koja se ne mogu odstraniti, već samo obuzdati i kontrolisati. Zato su demokratije osmislile komplikovane sisteme provera i kontrola, pre svega nezavisno sudstvo, što je nešto oko čega se despoti ne moraju brinuti.
Tri godine zatvora koje je dobio Sarkozi, najmoćniji čovek u Francuskoj od 2007. do 2012. pokazuje da francuski sistem funkcioniše kako je zamišljeno. Signal koji je poslao pariski sud nije mogao doći u bolje vreme.
Na svim meridijanima tama se navodno spušta na demokratiju. Za pandemiju Kovida-19 tvrdi se da je potkopala podelu vlasti, pomerajući težište na izvršnoj, što ugrožava slobodu u ime bezbednosti. Nisu li zatvaranja društava prvi korak ka ropstvu.
Štaviše, autoritarizam buja u istočnoj Evropi, a „jaki ljudi“ vladaju od Budimpešte do Pekinga i Brazilije. Čak i u SAD-u, najstarijoj demokratiji na svetu, bivši predsednik Donald Tramp potrošio je četiri godine napadajući sudsku vlast i podstičući nasilnu pobunu na Kapitolu, gde se nalazi Kongres SAD-a.
Na tom zaleđu presuda protiv Sarkozija, na koju će se on žaliti, šalje umirujuću poruku u ovim smutnim vremenima. Glavni finansijski tužilac Žan-Fransoa Bone, naglasio je simobličko značenje slučaja koji uključuje „bivšeg predsednika Republike koji je nekad bio garant nezavisnog sudstva“. Kako su sudije zapisale u presudi, Sarkozi je „koristio svoj status nekadašnjeg predsednika … da bi nagradio magistrata koji je služio njegovim ličnim interesima“.
Sarkozi nije prvi francuski predsednik ili visoki službenik koji se našao na optuženičkoj klupi. Žak Širak, predsednik od 1995. do 2007, osuđen je 2011. zbog zloupotrebe javnih fondova dok je bio gradonačelnik Pariza. Fransoa Fijon, Sarkozijev premijer, prošlog juna je osuđen na pet godina zatvora (tri uslovno) zbog pronevere. Kristin Lagard, sada šefica Evropske centralne banke, osuđena je zbog „nemara s državnim novcem“ u vreme kada je bila ministarka finansija pod Sarkozijem. Žerom Kajuzak ministar za budžet pod predsednikom Fransoa Olandom osuđen je 2016. na tri godine zbog poreske prevare.
Učestalost takvih dela, i to ne samo u Francuskoj, ukazuje na depresivan obrazac, na progresivnu eroziju javnog poverenja širom zapadnog sveta. Ti incidenti podgrevaju sumnje da političari koriste svoju moć da se okoriste ili da izvuku korist za svoje partije; otud u beskrajni niz finansijskih skandala koji potresaju jednu demokratsku zemlju za drugom.
Vladavina prava i razdvajanje grana vlasti, upisani u svaki zapadni ustav, ostaju snažni čak i u pogubnim vremenima kada ekonomske i zdravstvene katastrofe muče dušu i osnažuju stisak države koja se o svemu brine.
Zapravo, parlamentarci su postali osetljiviji na nedela u visokim sferama. Sasvim je smislena pretpostavka da tokom francuske Četvrte republike (1946-1956), a da i ne govorimo o Trećoj (1870-1940), bivši premijeri ne bi dobili tri godine zatvora.
Samo pogledajte Italiju; ipak, Silvio Bersluskoni, premijer u tri navrati, bio je optuživan nekoliko desetina puta. Konačno, 2012. osuđen je na četiri godine zbog izbegavanja plaćanja poreza. Bolje ikad nego nikad.
A tu je i Tramp, Berluskonijev naslednik kao glavni svetski populista koji je pokušao da zastraši i nadmudri pravni sistem i Kongres. No, kada je demokratija ugrožena, kako je bila u mesecima nakon predsedničkih izbora u novembru 2020, čak i oni koje je on imenovao za sudije Vrhovnog suda glasali su protiv njega. Okupacija Kapitola 6. januara nakratko je odložila, ali nije prekinula Kongres u procesu potvrde izbora Džoa Bajdena za predsednika.
Institucije su se pokazale moćnijima od rulje.
Od Francuske do Amerike, demokratske zemlje potvrđuju temeljan princip vladavine na osnovu zakona, a ne vladavine ličnosti. To je poruka našeg vremena koja bi trebalo da umiri kasandre koje veruju da je despotizam u nadiranju.
Neki će možda gunđati da će, ako njegova žalba bude odbijena, Sarkozi morati da odleži u zatvoru samo godinu dana, a ostalo vreme u komforu doma svog, čuvan jedino nanogicom.
No, moralna pouka ove drame o zločinu i kazni jeste nadmoćnost zakona koja ide unazad sve do engleske Magna karte iz 1215. Njene 63 odredbe daju se svesti na jednu jedinu zapovest: nijedan vladar nije iznad zakona.
Jozef Jafe (Jozer Joffe) član je Huverovog instituta Univerziteta Stenford i član Izdavačkog saveta nemačkog nedeljnika Die Zeit. Na Univerzitetu Džons Hopkins predaje međunarodnu politiku.