Od kad su Rusi počeli s protestima zbog zatvaranja lidera opozicije Alekseja Navaljnog snage bezbednosti očito su dobile blanko dozvolu da hapse demonastrante i one to čine u hiljadama. Ako Rusi mnogo trube sirenama automobila u znak solidarnosti s protestantima rizikuju posledice. Zvaničan odgovor na proteste više je od ranije represije iz Kremlja. To je rat.
Navaljni je već dugo prominentni protivnik predsednika Vladimira Putina, ali njegovo hapšenje, neposredno po povratku u Moskvu iz Nemačke, gde je proveo mesece oporavljajući se od (navodnog) trovanj’a po nalogu Kremlja, preobrazilo ga je (kao i njegove saborce, od kojih su mnogi uhapšeni) u nešto nalik moralnom autoritetu. Sada, kada je osuđen na gotovo tri godine zatvora, što može biti produženo ako ga vlasti optuže za druga dela, Navaljnijev moralni ugled u rangu je disidenata iz kasne sovjetske ere, kao što je Andrej Saharov.
Rusi koji pre nekoliko nedelja nisu ni zamišljali da bi mogli rizikovati hapšenje zbog nekakvog moralnog imperativa sada izlaze na ulice, a mnogi koji ostaju kod kuće sa simpatijama prate vesti o protestima i Navaljnijevim neprilikama.
Razlika između 2011. i 2020.
Naravno, Putinov režim i pre se suočavao s protestima. Godine 2011. Rusi su preplavili ulice da bi protestovali zbog rezultata izbora za zakonodavna tela, a demonstracije su se produžile tokom prve polovoine 2012.
No, odgovor Kremlja tada je bio veoma različit. Iako su se neki suočili s krivičnim prijavama, demonstranti nisu bili razbijani na tako surov način. Kasne 2011. čak su se pojavile glasine da je Putin spreman da se uključi u pravi dijalog s građanskim društvom, podgrevajući nade da je očajan, pa čak i da je možda njegov režim na ivici kolapsa. No, do tog kolapsa nije došlo.
Ovaj put Kremlj ne daje znake da će pregovarati s demonstrantima. Bezbednosne snage okružuju Kremlj i zgrade u kojima se nalaze federalne bezbednosne službe, a policija i Rosgvardija (nacionalna garda) hapsile su toliko protestanata da su centri za pritvor „pucali po šavovima“. No, za one koji bi voleli da vide Putinov pad, ovo bi moglo da bude više obećavajuće od onog to se dogodilo deceniju ranije zato što pokazuje da je predsednik u defanzivi.
Kremlj je u suštini postao bunker. Putin, koji je izbegavao da odgovori na optužbe za korupciju, čak je negirao da poseduje prebogatu palatu na Crnom moru koju je Navaljni prikazao u viralnom videu.
Dobrodošli u pozni Sovjetski Savez!
Taj pomak odražava kretanja u Rusiji od aneksije Krima pre sedam godina. Zapadne sankcije koje su uvedene kao odgovor na aneksiju postepeno su nagrizale rusku ekonomiju. Zbog državne intervencije u ekonomijiji suštinski je važno da se održi autokratski režim (što je pristup koji gotovo neizbežno završava s pokušajima kontrole cena), a ubrzo je usledila i politička erozija. Dobrodošli u pozni Sovjetski Savez.
U današnjoj je Rusiji ekonomska politika postala vrlo primitivna: skupiti novac od poreza i potrošiti ga na ma šta što hoće Putin i njegovi prijatelji, kao što su sprovođenje zakona i birokratija (glavni izvor klijentelizma). To znači moćne bezbednosne službe i policiju za razbijanje demonstracija koja juri mlade ljude po ulicama i prebija ih pendrecima. To znači sudije koji isporučuju presude koje Kremlj hoće i ogromnu birokratsku mašinu s milionima zapolenih koja bez imalo mozga ponavlja kremaljske mantre (na primer, da je zapad otrovao Navaljnog).
Očito, manje je važno funkcionisanje ekonomije. Privatni i strani investitori izgubili su interesovanje od kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu. S ekonomskim rastom koji jedva da je iznad nule, realni prihodi su od 2014. pali za 10,6 procenata. Ruski zvanični izvori navavode pad bruto društvenog proizvoda u 2020. od 3,1 procenat, ali to je iskazano u rubljama, a rublja slabi svaki dan.
Mereno u dolarima, ruski BDP je u 2020. bio za 10 procenata manji nego u 2019. Ekonomisti kažu da je rublja potcenjena zbog „političkih faktora“. No, ti su faktori proizvod samog Kremlja. Reč je o Putinovom kompletnom odbacivanju ne samo demokratizacije i ekonomske liberalizacije već i svakog pokušaja modernizacije, što je bacilo ekonomiju na kolena.
Takođe, ne trpi samo ekonomija. Ruski pravni sistem više nije kredibilan. Univerziteti gube intelektualnu snagu jer se profesori ustručavaju, a studentski aktivisti izbacuju. Čak i državna birokratija propada.
Ako ministarstvo spoljnih poslova ne može voditi produktivne pregovore sa Zapadom, čemu onda ono? Da li je njegov smisao postojanja gruba propaganda staljinističkog tipa? To institucionalno truljenje odražava u kojoj je meri Putinov režim postao zastareo, moralno, politički i tehnološki.
Portreti Henriha Jagode, šefa NKVD-a (potonjeg KGB-a) iz tridesetih godina prošlog veka još uvek vise u policijskim stanicama (to se moglo videti tokom suđenja Navaljnom). Planirano je da se bista Lavrentija Berije, najstrašnije ličnosti ruske istorije dvadestog veka nakon Staljina, postavi u izložbenoj hali Rosatoma, državne korporacije za atomsku energiju.
Takmičenje zastarelog i modernog
Iako se država drži prošlosti, rusko društvo se modernizuje i u tome se nalazi istinski konflikt u današnjoj Rusiji: zastarelo i moderno se takmiče za srca i duše običnih Rusa. U tom ratu neće bit ustupaka. Opoziciona aktivnost tretirana je kao krivični prestup. Neprofitne organizacije i nezavisni mediji su označeni kao strani plaćenici.
Vlasti drže da će slanjem Navaljnog u zatvor suzbiti njegov uticaj. No, postigle su suprotan rezultat, uvećavajući njegovu popularnost čak i među onima koji ga ranije nisu mnogo voleli. Navaljni je postao moralni autoritet za mnoge, privlačeći ogromno interesovanje za sebe i proteste. Istovremeno, pokazao je brutalnost vlasti. Međutim, istovremeno raste i negativno raspoloženje prema njemu, zato što ga lojalni Putinu vide kao istinsku opasnost za stabilnost.
No, isto ispitivanje javnog mnenja pokazuje da Navaljni uživa veliku podršku među mladim ljudima, posebno onim između 18 i 24 godine. Drugim rečima, Putin počinje da od Navaljnog gubi bitku za buduće generacije. Protesti su rusku politiku pretvorili u „ili-ili“: ili si za Navaljnog ili za Putina, a to je takmičenje za koje Putin više nije siguran da može u njemu pobediti.
Andrej Kolesnjikov (Andrei Kolesnikov) viši je naučni saradnik i upravnik Programa ruske domaće politike i političkih institucija u Karnegijevom moskovskom centru.