Pacovski kanali Kartela na vlasti
Napukline koje se vide u političko-kriminalnoj oligarhiji uskoro će se odraziti i na napukline u pravosuđu koje su započele sa prelaskom Aleksandra Stepanovića, predsednika Višeg suda, na stranu građanske i pristojne Srbije.
Sukob između oligarhije i njenih dosadašnjih najbližih saradnika koji su ojačali, obogatili se i okružili se ubicama i iznuđivačima, kao i sukob s nezavisnim medijima koji sve više eskalira, dovešće do sloma vlasti.
Ključno pitanje za mogućnost ostvarenja pristojnog društva jeste šta ćemo uraditi tada, ne u odnosu na samu oligarhiju nego u odnosu na one pacovske kanale i njihove stanovnike koji su oligarhiji omogućavali da čini ovoliko zlo protiv pristojnog sveta.
Da li ćemo zaboraviti imena prekršajnih sudija koji su, posle demonstracija leta 2020, osuđivali ljude na zatvorske kazne zbog učešća na demonstracijama, rukovodeći se samo izjavama policajaca, bez ikakvih ozbiljnih dokaza?
Da li ćemo zaboraviti sudije koje su postupale po “mišljenjima” korumpiranih i nekvalifikovanih pacova i oduzimale decu očevima i majkama mimo pravde, ustava i zakona, rukovodeći se već postojećom kriminalnom “praksom” rodne diskriminacije?
Da li ćemo zaboraviti Đorđa Joksimovića iz filma “Otac”, i da li ćemo zaboraviti imena propalica koje su mu oduzeli troje dece i dan-danas mu ih ne vraćaju, dok on propada pokušavajući da ih povrati?
Da li ćemo zaboraviti kojekakve Vukote, hulje s diplomama iz Prištine, Blaca i s ostalih livada, koje trguju krvlju naše nejači?
Da li ćemo zaboraviti kojekakve “zaštitnike” i ostale aktere koji štite i pokrivaju pacovske kanale dok se u njima odvijaju nastrašnije zloupotrebe onog najsvetijeg za ljudski život?
Kada Kartel padne, izaći se ožalošćeni, unesrećeni i žedni pravde.
U tradiciji Stefana Nemanje i Simeona Mirotočivog
Ali ko će ih povesti? To ne mogu biti bivši đaci niti porodični prijatelji Borisa Tadića koji se danas guraju da budu “lideri”. To ne mogu biti ljudi za koje je moj pokojni otac, bivši javni tužilac, govorio: “Kako je moguće da je on predsednik stranke? Pa on eventualno može da bude advokatski pripravnik.”
Moramo konačno početi da slušamo ozbiljne ljude, a ne komedijaše i šarlatane.
Postoji samo jedna mogućnost za to da Kartel ne bude zamenjen drugim kartelom, nego da zasija svetlost među nama, a to je da pristojan čovek iz duhovnih krugova preuzme na sebe liderstvo pristojnog društva, da povede ožalošćene i žedne pravde.
Vladika Grigorije me uneliko podseća na Aleksandra Stepanovića. Kao što se Stepanović pridružio pristojnom svetu, tako i Vladika Grigorije, uprkos svojim relativno mladim godinama, uspeva da oko sebe opiše krug kojim se odvaja od dela crkvene jerarhije koji, još od progona Vladike Artemija Radosavljevića, sve dublje tone u blato Kartela.
Iako se vl. Grigorije u vreme progona vl. Artemija nije postavio na stranu progonjenog, on je ipak u međuvremenu pokazao jedno pristojno jezgro vrednosti koje može biti osnova za liderstvo.
Sveti Simeon Mirotočivi, veliki srpski svetitelj, bio je vladar i monah. Kao vladar bio je, kako bi se to danas reklo, “pragmatičan”, pa je tako oduzeo vlast svome starijem bratu, potom je i tog svog brata i dvojicu druge braće proterao u izgnanstvo, surovo se obračunao s bogumilima, da bi se potom odrekao prestola i zamonašio, te pridružio svom najmlađem sinu, Sv. Savi, u manastiru.
Sveti Sava, stub srpske crkve, i kao monah bio je zainteresovan za organizaciju svetovnog života, te je tako napisao čuveno “Zakonopravilo” koje objedinjuje i svetovne i crkvene zakone.
Istoriju Srbije prožima odnos monaštva i svetovne vlasti, te traganje za liderstvom u upravljanju državom među elitom koja je bila duboko crkvena., a ne među “elitom” trgovaca i špekulanata.
Stoga je dilema o tome može li monah da se bavi politikom u stvari ista kao stara dilema u filozofiji o odnosu politike i etike: da li je politika po svojoj prirodi nemoralna, ili ona podleže etici, kao i sve druge oblasti delovanja pristojnih ljudi?
Nema dileme da li vladika Grigorije može da se kandiduje za predsednika Srbije, jer uskratiti mu to pravo bilo bi apsurdno, poput zabrane Svetom Savi da piše Zakonopravilo o svetovnom životu.
Nekada je dovoljan jedan pristojan čovek, uz podršku pristojnog društva, da zasija svetlost u našim životima.
A onda, vladika Grigorije bi mogao da se priseti pragmatizma Stefana Nemanje i da se upita “šta bi Sv. Simeon Mirotočivi uradio na mom mestu”?
Šta bi, da je Stefan Nemanja među nama, posle ognja i mača koji drži u ruci, ostalo od pacovskih kanala u javnim službama i pravosuđu?
Koliko bi njih bilo proterano, koliko uhapšeno, od koliko njih bi bila oduzeta celokupna imovina, uključujući i ogromne plate koje su primali za razne funkcije tokom proteklih godina, dok su te funkcije zloupotrebljavali ili nesavesno obavljali?
Samo žeđ za pravdom može doneti pravdu, i to uz strastven obračun s nepravdom, na način na koji je to činio Stefan Nemanja. Jer, Sv. Simeon i Stefan Nemanja su dve strane istog čoveka: jednog smernog duhovnog čoveka, i jednog zastrašujućeg ratnika protiv korupcije, zloupotrebe, izdajstva i nepravde.
Verujmo da i jedan sadašnji vladika, čovek iz smernog Vareša, duševnog, toplog bosanskog grada dobrih ljudi, ima snage i odlučnosti da pokaže takav lik.
Kao što je celo društvo svojevremeno stalo iza Vojislava Koštunice i tako pobedilo Slobodana Miloševića, tako celo društvo sada treba da stane iza Vladike Grigorija i da omogući početak povratka nekoj prostojnosti u životu.
S tim da verujem da Vladika Grigorije nije Koštunica, i da neće dozvoliti da se zveri iz mraka ponovo popnu na svetlost i prožderu naše živote.
Aleksandar Fatić, naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu