Danas je jako teško definisati vojnu neutralnost, dodaje on, ili neutralnost bilo koje države u svetu u kojem zemlje imaju ambicije da uspostave sveobuhvatne odnose s drugim zemljama:
„Da bi jedna država bila neutralna, ona mora imati vojnu moć kojom bi tu svoju neutralnost obezbedila, dobre relacije s drugim zemljama na vojnoj, političkoj i drugoj saradnji, da ima definisanu teritoriju, teritorijalni integritet i suverenitet. To su dve stvari koje kod nas ne postoje, mi ne znamo gde se nalaze naše granice. To je nedefinisano i u vakuumu i procesu koji je nejasan, kako za one koji vode državu tako i za same građane. Mi ne znamo ko su na saveznici, ko su nam protivnici“, objašnjava Stojadinović.
Sada se nalazimo u situaciji gde, nezavisno od ustavnog određenja koje je samo deklarativna stvar, nemamo mnoge parametre koji bi bili garancija vojne neutralnosti zemlje. U Srbiji je vojna neutralnost samo deklarativna i u odnosu na stvarnost ona nema značaja:
„Mi nemamo osnovne pretpostavke da bismo razmišljali o vojnoj neutralnosti i nemamo parametre koji tu neutralnost određuju. Nejasna je naša pozicija u međunarodnim odnosima. Želimo da budemo neutralni od onih koji su uspostavili vlast na delu teritorije koju smatramo našom, a praktično na tom delu teritorije ne postoji naša država. Ako naša država ne postoji na delu sopstvene teritorije ne može se govoriti o određenoj definisanoj poziciji države u međunarodnim odnosima, a onda nema govora o neutralnosti, jer se strane sile nalaze na našoj teritoriji“, kaže Stojadinović.
Kao još jednu prepreku u definisanju vojne neutralnosti Stojadinović vidi upotrebu i zloupotrebu vojske, ali i nedefinisanu politiku zemlje:
„Ovde imamo vrlo razrađene marketinške akcije na naoružavanju i postrojavanju jedinica, ovde je vojska praktično postala partijska vojska. Mi pokušavamo da opstanemo bez saveznika ili da nam saveznici budu birani adhok, ponekad preovladava emotivna rusofilija, ponekad emotivna ’zapadnofobija’ i u tom je kontekstu teško govoriti o neutralnosti. Mi nismo neutralni jer naša pozicija u svakom trenutku zavisi od odnosa ili velikih sila ili velikih organizacija kojima mi želimo da pripadamo. Mi nemamo dobru spoljnu politiku, jer se ona vodi u skladu s jednom voljom“, kaže on.
niko nas ne zove ni u Uniju ni u NATO. Mi govorimo da nećemo u NATO, a niko nas ne poziva!
Na pitanje da li bi Srbija trebalo da odustane od članstva u EU ako bi članstvo u NATO-u bilo eksplicitan ili jasan implicitan uslov za to, Stojadinović prvo podseća na ambivalentan odnos građana prema tom vojnom savezu:
„Odnos prema NATO-u je ovde prilično emotivan, sasvim opravdano. NATO je naneo velike štete. Postoje mnoge stvari koje bi trebalo razrešiti, pre svega odnos prema toj organizaciji koja je zvršila zločine u našoj zemlji. To je bila zločinačka agresija na jednu zemlju. Ona je bila nepravna, napad na suverenu zemlju“, kaže Stojadinović.
Ipak, interesi zemlje nalažu nešto drugo: „Imamo primer iz Drugog svetskog rata, da su Amerikanci i Britanci potpuno razorili Nemačku, pa se ona pomoću Maršalovog plana oporavila i ponovo postala sila. U istorji nijedan događaj nije definitvan. Ali u ovom trenutku ne možemo govoriti ni o kakvoj orijentaciji naše zemlje prema bilo kakvom savezništvu takve vrste.“
On ne smatra da bi članstvo u NATO-u moralo da ima neke veze s EU: „Prvo, niko nas ne zove ni u Uniju ni u NATO. Mi govorimo da nećemo u NATO, a niko nas ne poziva! To za nas ne može da ima nikakve uzročne relacije i neće nas niko pozvati u NATO jer za NATO nismo ni na koji način spremni. Naš tzv. put ka EU stvar je jednog dugačkog puta, neostvarene, možda i neostvarive ideje. To je vrsta utopije koju moramo da čuvamo, jer odustajanje od toga vodi u izolaciju“.
Ulazak u NATO i Evropsku uniju povezani, osim tako što na putevima prema obe organizacije postoje barikade koje su iz različitih razloga za nas nesavladive, zaključuje Stojadinović.