„Poetika apsurda je legalna u pozorištu, književnosti, ali je ovo kod nas u životu sramno i bedno. Iz tog ugla bolje da ništa ne zaključujem o obnovi Dobrovićevog Generalštaba“, kaže arhitekta Bojan Kovačević.
Kakva je arhitektonska vrednost srušenih zgrada Generalštaba?
Arhitektonska vrednost može da se očituje po nekoliko linija mišljenja. Hronološki poslednja je da je taj ansambl proglašeno kulturno dobro, dakle od institucija kulture i državne uprave prepoznato kao nešto što se posebno čuva, valjda i neguje i obnavlja.
Pre tog administrativno regulisanog statusa dugo godina, dakako i bez veze s bombardovanjem 1999. godine, zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane smatrane su vrhunskim delom jugoslovenske i srpske arhitekture, po mnogima najvrednijim delom moderne gradnje u Beogradu. Posebno bih istakao da je u pitanju i urbanistički kompleks što inače nije uopšte čest slučaj u našoj praksi, u kulturi uopšte, da je kao celina osmišljeno i podignuto, pa kasnije i potrajalo.
Naprotiv, mi imamo praksu da se nešto planira, pa delimično realizuje, onda nakon nekog vremena menja, pa ponovo menja… i tako onda nemamo kontinuitet i jasnoću koncepata u urbanističkom uređenju gradova.
Vrednost arhitekture kompleksa Generalštaba ogleda se i u tome što je to delo arhitekte Nikole Dobrovića (1897-1967), jednog od otaca modernizma, pogotovo u urbanizmu, ne samo u arhitekturi uže gledano, u Srbiji, praškog đaka, graditelja sa iskustvom od pre Drugog svetskog rata i polse njega, pisca brojnig knjiga uglavnom udžbenika, ali za mnoge arhitekte koji su mu bili student u Beogradu ikone ove profesije.
Poštujući ansambl Generalštaba i Ministarstva odbrane poštujemo, kao društvo i kao esnaf, kontinuitet vrednosti u arhitekturi i urbanizmu. Uz jednu kardinalnu napomenu – Dobrovićeve zgrade nisu srušene, one su urušene, dakle postoji više nego dovoljno ‘’supstance’’ zbog čega su, uostalom, proglašene za kulturno dobro decembra 2005. godine.
Zgrade nisu obnovljene skoro 22 godine, a nalaze se u najužem gradskom jezrgu prestonice. Kako to objašnjavate?
Odgovor na ovo pitanje je više iz domena odnosa prema vremenu kao takvom, ovde kod nas u Srbiji. Ponekad kažem da je vreme u Srbiji jedan od najjeftinijih resursa.
Pre nekog vremena sam nudio opkladu da će možda, ispostavilo bi se jednog dana, više vremena proći otkad su bombardovane a nepopravljene, kao celina, nego što je period koliko su, kao kompletno dovršene 1967, trajale. Zasad je rezultat, dakle, 32 prema 22.
Moja pesimistička pretpostavka u opkladi, evo, ne stoji tako loše, nedostaje joj „samo“ deset godina, manje od trećine roka. Iako je moje istraživanje vidljivo u knjizi „Arhitektura zgrade Generalštaba“ (laička publika je pod tim imenom oduvek podrazumevala ceo kompleks), objavljene 2001, uz trud i dodatnu dokumentaciju, bilo osnov za elaborat proglašenja koji je potpisao potpredsednik Vlade Srbije Miodrag Labus, ni danas ne znam šta je tačno doprinelo da se postpetooktobarske vlasti odluče na takav korak.
Ne zaboravimo sve negativne konotacije prema JNA; Vojsci Srbije i svemu ostalom sa i bez pokrića. Nakon proglašenja, da apstrahujemo tih prvih šest godina perioda 1999-2005, očito je preovladala neodlučnost šta tačno i kojim koracima raditi. U jednom svom tekstu o obnovi ujesen 1999. u kulturnom dodatku Politike napisao sam računicu da, aproksimativno ali i dovoljno precizno rečeno, od prodaje tri polovna tenka može da se isfinansira obnova Dobrovićevih zgrada. Ali preplašenost šta bi Zapad rekao na obnovu tih zgrada umrtvila je priču.
A nakon toga se i merkantilizam lokacije pojavio kao bitan. U dva navrata je (koliko se sećam bilo je odatle) Ministarstvo privrede, nakon 2005, pokretalo inicijativu za skidanje statusa kulturnog dobra ali smo se, jer sam i ja bio uključen, očekivano, u tu borbu, oduprli tome. U dokumentima proglašenja traži se samo da se ulični izgled, duž Kneza Miloša ulice, vrati u prvobitno stanje. Ostale prepravke i adaptacije nisu ničim ograničene.
Ponekad pomislim, i danas, da je problem iskazati samopoštovanje prema istoriji i vratiti Dobrovićevu sliku grada ne kao prkos nego kao dostojanstvo. Konačno, to su bile administartivne zgrade sa ponekim specifičnostima, ništa drugo, nikakvi neprepravljivi vojni objekti.
Znate li i za neki sličan primer u istoriji urbanizma?
Urbanistički kompleksi odista su posebna tema za razumevanje. Živimo u vremenu kada postoji nešto, recimo, što se zove restitucija potoka. Kada sam prvi put čuo tu sintagmu mislio sam da nisam razumeo. Ljudi, stručnjaci, oživljavaju korita isušenih potoka i vraćaju prethodno prirodno stanje na terenu. To je, jasno je, kamerna razmera.
Ali primer restauracije istorijskog tkiva Varšave nakon Drugog svetskog rata nije baš kamerni zahvat. Naravno, podrazumevalo se da su bili dostupni i na raspolaganju projekti zgrada, mi bismo rekli arhivski projekti, na osnovu čega nešto može ponovo da se podigne, u matrici na tlu koja je opstala. Beograd, da se ograničim na njega, nema tu mnogo sreće.
Naša glavna ulica, kad je u pitanju javna memorija, Knez Mihailova, nije istorijski koridor gradskog tkiva, ona je nastala u drugoj polovini XIX veka, trasirao ju je Emilijan Josimović čije spomen-obeležje stoji nasred ulice između „Ruskog cara“ i zgrade tzv. Spoljnotrgovinske komore. Beograd ima tu prokletu dugu tradiciju permanentne, ciklične, destrukcije, i veoma je teško zadržati ne samo kuće nego čak i makrourbanističku matricu. U poslednjih nekoliko godina insistiram na stavu, nedvosmisleno jasnom, da je grad više istorijat parcela nego samih kuća.
Šta predlažete kao rešenje?
U ovom trenutku kod nas vlada nešto što karakterišem i zovem apsolutni fetiš investicija. Na sve strane se nešto gradi, što po sebi nije problem ali sa kakvom (ne)artikulacijom – jeste problem i to ne baš mali. Nailazim na neverovatne slučajeve i to u istorijskom tkivu grada gde se izda dozvola za jedan broj spratova a zida se drugi, dvostruko veći!?
Pa će posle ići na legalizaciju. Nepojamno. Ne znam da se išta ruši, i to, po zakonu, na finansijski teret investitora, vlasnika, koji je nešto podizao mimo propisanog, dozvoljenog. Uzmite samo primer onog zdanja na jednom od vrhova Kopaonika. Te porođajne muke rušenja, da ih tako nazovemo, patetične su kao da im rukovodi Georgina iz drame Ateljea 212, ne zna se koliko već godina trudna.
Poetika apsurda je legalna u pozorištu, književnosti, ali je ovo kod nas u životu sramno i bedno. Iz tog ugla bolje da ništa ne zaključujem o obnovi Dobrovićevog Generalštaba.