Defakto su u nekadašnjim vremenima postojale situacije u kojima bi se transrodnost nametala kao krajnja nužnost (npr. izbegavanje krvne osvete, izostanak muških naslednika i slično). Ono što je novina u odnosu na navedeno jeste pristup problematici transrodnosti koji se ogleda u trendu širenja okvira uvažavanja ličnog, odnosno autonomnog donošenja odluka.
Rodni identitet
Rodni identitet označava doživljavanje vlastitog roda. Opše uzevši, on se poklapa s polom na rođenju. Osobe čiji se doživljaj vlastitog roda ne poklapa s polom na rođenju nazivaju se transrodnim osobama.
U velikom broju slučajeva transrodne osobe se mogu prepoznati u najranijem, dečijem dobu. Njihovo rodno netipično ponašanje često nije prihvaćeno od okoline, što dovodi do traumatičnih iskustava. Time se lančano uzrokuje tzv. ,domino efekat štetnih uticaja mnogih sfera društvenog života po njihovo mentalno zdravlje. One su često predmet zlostavljanja, odbacivanja, te napada koji se mogu povezati sa zločinima iz mržnje.
Iako o tome nema zvaničnih podataka u Republici Srbiji, društvena (ne)svest, odsustvo zakonskih rešenja kojima bi se štitila prava transrodnih osoba, te neujednačena i diskontinuirana praksa tretmana definitivno dovodi do ugrožavanja osnovnih ljudskih prava transrodnih osoba.
S obzirom na odsustvo zvaničnih podataka o prijavljenom napadu ili uznemiravanju transrodnih osoba, pisani trag o tome se može naći u medijima. Veliku moć u oblikovanju stavova prema konkretnoj manjini imaju portali, te novinski članci u kojima se na senzacionalistički način izveštava o transrodnim osobama i time se dodatno usložnjava spektar negativnih stereotipa.
Samo neke od predrasuda o transeksualnim osobama: to su psihički obolele, odnosno nestabilne osobe, transeksualnost je prolaznog karaktera, poistovećivanje s osobama istopolne seksualne orijentacije, poimanje transrodnih osoba kao seksualnih radnika.
Depatologizacija
Transrodne osobe nalaze se na margini i predstavljaju „nevidljivu“ manjinu. Ne samo da im nisu priznata određena prava već su objekt društvene stigmatizacije.
Prema istraživanjima vršenim u prethodnim decenijama, u evropskim zemljama seksualne manjine imaju lošije mentalno i fizičko zdravlje i predmet su diskriminacije i nipodaštavanja. Značajan pomak kod transrodnost kod dece je učinjen samo u Americi (u vremenu Obamine administracije, nakon čega je prisutna stagnacija) i Vellikoj Britaniji.
Stoga je od izuzetnog značaja poslednja, jedanaesta revizija Međunarodne statističke klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema koja je usvojena 2019. godine, na 72. skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Tom revizijom navedenog dokumenta redefinisano je poimanje zdravlja povezanog s problematikom rodnog identiteta (pogledati ovde).
Termini poput “transpolnosti“, te “poremećaja rodnog identiteta kod dece“ zamenjeni su terminima “rodna neskladnost kod adolescenata“, odnosno “rodna neskladnost kod dece“. To znači da zemlje članice imaju priliku da, do 2022. godine (kada počinje implementacija navedenih odluka) dovoljno prilagode unutrašnje propise kako bi se time osigurao širi spektar prava transrodnih osoba s posebnim naglaskom na adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Transrodnost se time izmešta iz područja mentalnih i poremećaja ponašanja, i definiše kao specifično stanje seksualnog zdravlja (nove kategorije dokumenta SZO-a). Na taj način se vrši depatologizacija transrodnosti.
Status transrodnih osoba u Srbiji
Praksa u Srbiji adekvatnije odgovora na savremene društvene imperative od pravnih pravila. Od 2011. godine prilagođavanje pola odvija se o trošku zdravstvenog osiguranja, a nakon čega se pojavljuje blago nazadovanje u vidu predloga o zabrani navedenog postupka (Radna verzija Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku). Do sada, učinjen je izvestan napor da se unapredi položaj transrodnih osoba kroz izmene i dopune zakona, ali su oblasti poput biračkog prava, zaposlenja, zaštite od diskriminacije i sl. ostale nerešene.
Prema jednom od istraživanja, sprovedenom krajem prošle godine u Beogradu, transrodne osobe i one koje se rodno ne određuju jesu marginalizovane, dok je njihovo mentalno zdravlje jedno od glavnih područja marginalizacije (bez obzira na promene koje su se dešavale).
Alternativni oblici zaštite njihovog mentalnog zdravlja imali bi uticaja na glavnu struju političkog promišljanja njihovog statusa, čineći ih izrazito osetljivom grupacijom pogodnom za sprovođenje preferencijalnog tretmana. Takav trend bi u načelu pratilo donošenje skupa pravnih pravila.
Glavna dilema u vezi s unutrašnji, pravnim oblikovanjem navedenog jeste treba li već postojeće zakone prilagoditi potrebama ili formirati jedinstveni zakon koji bi detaljno definisao prava i obaveze transrodnih osoba, odnosno njihov pravni status. Takav zakon se već nazire putem modela Zakona o rodnom identitetu i pravima interseks osoba (organizacije Geten). Sprovođenje takvih pravila bilo bi pod znakom pitanja s obzirom na teškoće formiranja tima stručnog osoblja koje bi se bavilo medicinskim tretmanima, te asimilacijom u društvo transrodnih osoba.
Potrebe i mogućnosti društva na taj način se prilično mimoilaze, o čemu bi se trebalo uveliko razmišljati. Ukoliko zaista želimo da poštujemo osnovne vrednosti na kojima se zasnivaju ljudska prava onda bi trebalo usmeriti pažnju na apsolutno uvažavanje autonomije, dostojanstva i integriteta svake osobe. Nužno je adekvatno izveštavati i edukovati o konkretnom pitanju javnost, te uvoditi programe kojima bi se omogućilo da društvo postane spremno na buduće korake koji će se očekivati od mnogih zemalja.
Pitanje spremnosti našeg društva da 2021. godina bude godina velikih, sistemskih promena u pristupu transrodnim osobama time se prirodno nameće.
Dušica Kovačević